Uf, što je teško… Leđa mi savija, a ja se ispravljam… dalje nastavljam…
Ponekad, dok šećem uz more, poželim ga baciti… i bacim ga…ali ono uvijek ispliva i dopluta do mojih nogu u plićaku… i ja ga opet stavim sebi na srce i nosim ga sa svakim svojim korakom… kroz život, kroz snove, kroz sve što prolazim… i mislim se, ajd', kad uvijek ispliva, možda i nije tako teško… i kad se već stalno k meni vraća, neka ga tu, u toplom zagrljaju srca moga… Tu mu makar nikad neće biti dosadno…