U prvom razredu, srednje škole, imao sam konflikt sa profesoricom biologije.

A sve je počelo sasvim neočekivano.

Prvi čas biologije protekao je sa novom lekcijom. Kao i uvjek do tada, pažljivo sam slušao predavanje. Idući dan, odmah po dolasku u razred, profesorica me prozvala da odgovaram. Nisam se tome baš nadao, ali sam se uzdao u svoju dobru memoriju. Ustao sam i ponovio lekciju od riječi do riječi, baš onako kako je profesorica prošli čas predavala. Problem je nastao kod rečenice:»Biljke se siju na onim zemljištima koje im paše.»

Profesorica me prekinu i reče:»A paše li tebi jedinica"?

Mada sam i tu riječ «paše», često upotrebljavao, shvatio sam da profesorici smeta. Vjerojatno sam, bar tako mislim, trebao reći «odgovara». Ipak, pošto sam sve drugo ponovio od riječi do riječi, nadao sam se odličnoj ocjeni. 

Međutim, profesorica je dmah u dnevnik upisala jedinicu. Sto mu gromova, mislio sam u sebi, pa sve sam dobro rekao. Zašto li joj smeta ta riječ «paše»?

Bilo mi je krivo zbog jedinice, ali nisam ništa rekao. Jedino je nekoliko mojih kolega iz razreda protestvovalo, a jedan je i rekao: Profesorice, pa zašto, sve je znao»?

Profesorica se nije obazirala na primjedbe, nego je nastavila sa ispitivanjem drugih đaka.

Sve bih to nekako i zaboravio, ali sam idući dan imao problem zbog te jedinice. Profesor, iz jednog drugog predmeta, me prozvao da odgovaram. Po završetku ispitivanja, dade mi četvorku. « Profesore, pa šta nisam znao»? -  upitao sam ga.  «Ma ...u redu je to...evo iz biologije imaš jedan ...dobra je i četvorka".

E, tada sam zaista bio bijesan. Znao sam da ima povodljivih profesora, ali se ovome nisam nadao. U tom trenutku, odlučio sam da se revanširam profesorici iz biologije. Nisam znao ni kako, ni kada ću joj to vratiti, ali sam odlučio da vrebam priliku.

Nakon nekoliko dana, prilika se nenadano pojavila.

Kao i uobičajeno, profesorica se pozdravila sa: «Dobar dan djeco.» Zatim je zapisala ko nije na času i krenula sa novom lekcijom. Prije, nego je počela, rekla je:»Djeco, kad pričam, morate me gledati u oči". «Ha...tu smo», pomislio sam. Evo moje prilike.

Odmah sam pognuo glavu i gledao u sto. Dok je profesorica pričala, ja sam razradio plan.

Za par minuta, sve se počelo odvijati po tom planu. Ubrzo je profesorica primjetila da je ne gledam u oči, nego u klupu. Ljutito je povikala:» Ti, dečko, u zadnjoj klupi»!

Ja sam to jedva dočekao i polako se okrenuo desno, pa još sporije lijevo. Profesorica je dreknula:»Ti.. ti, ...što se okrećeš...ustani»!

Ustao sam, naravno, sasvim polako. To je dodatno razljutilo profesoricu. Zato je upitala:

«Šta sam zadnje rekla»?

«Ti, dečko, u zadnjoj klupi» - odgovorio sam. Cjeli razred je prasnuo u smjeh. Profesorica je počela da čupa kosu sa glave. «Ne to, nego,  šta sam prvo rekla»?

Rekli ste:»Dobar dan djeco»! Cjeli razred je ponovo prasnuo u smjeh, a i ja sam se u sebi slatko smijao. Izvana, ostao sam ozbiljan, da završim plan do kraja.

Profesorica je zatim vrlo bijesno rekla:»Ponovi lekciju, ponovi šta sam pričala»!

Naravno, predvidio sam i to, pa sam pažljivo slušao i pamtio njene riječi. Ponovio sam sve, baš onako kako je i ona rekla, i nisam joj dao prostora ni mrve da me zeza.

Kad sam završio, profesorica reče: «U redu je to, ali moraš me gledati u oči».

«Ne mogu je to» -  rekao sam i sjeo. Iz iskustva sam znao, da u takvoj situaciji ne može ništa, ne može me natjerati da je gledam u oči. U sebi sam likovao, vratio sam profesorici milo za drago i baš sam se dobro osjećao. Profesorica je nekoliko minuta stajala kod moje klupe, van sebe od bijesa, a onda se vratila za svoj sto i vidno ljuta, nastavila sa lekcijom. A ja...ja sam i dalje gledao u klupu i više je nisam ni slušao.  Samo sam u sebi govorio:»E vratio sam ti...milo, za drago».