Dž. Erik Tompson, vodeći autoritet u oblasti arheologije Centralne Amerike, 1954. godine je priznao da je duboko zbunjen brojnim oči­glednim dijametralnim razlikama između, uopšte uzev, nimalo čudes­nih dostignuća Maja u celini i naprednog stanja njihovog astro-kalen-darskog znanja. „Kakva je to mentalna ekscentričnost," pitao se, „na­vela inteligenciju Maja da crta karte neba, a da pri tom ne shvata princip točka; da vizuelizuje večnost, kao nijedan polucivilizovan narod pre njega, a da pri tom ignoriše kratak korak od stepenastog do pravog luka; da broji u milionima, a da pri tom nikad ne nauči da izmeri džak kukuruza?"

Odgovori na ova pitanja su možda mnogo jednostavniji nego što je Tompson mislio. Možda astronomija, duboko razumevanje protoka vremena i dugoročni matematički proračuni nisu bili nikakva „eks­centričnost". Možda su bili sastavni delovi koherentnog ali vrlo kon­kretnog korpusa znanja koje su Maje nasledile, manje ili više netaknut od starije i mudrije civilizacije. Takvo nasleđe bi objasnilo protivreč-nosti koje je uočio Tompson i nema potrebe da dalje raspravljamo o tome. Već znamo da su Maje svoj kalendar nasledile od Olmeka (hilja­du godina ranije, Olmeci su već koristili potpuno isti sistem). Pravo pitanje bi, dakle, glasilo, odakle su ga dobili Olmeci? Kakav nivo tehno­loškog i naučnog razvoja je bio potreban da bi civilizacija mogla da osmisli jedan ovako dobar kalendar?

Uzmimo primer solarne godine. U savremenom zapadnom druš­tvu se još uvek služimo solarnim kalendarom koji je u Evropi uveden 1582. godine i zasniva se na najvećim naučnim znanjima tog doba: čuveni gregorijanski kalendar. Julijanski kalendar, koji je tada izbačen iz upotrebe, računao je trajanje jedne Zemljine orbite oko Sunca kao 365,25 dana. Reformama pape Gregora XIII zamenjen je detaljnijim i preciznijim proračunom: 365,2425 dana. Zahvaljujući napretku nauke od 1582, danas znamo da tačna dužina solarne godine iznosi 365,2422 dana. Gregorijanski kalendar, dakle, ima vrlo mali višak od svega 0,0003 dana - što je vrlo impresivna tačnost za šesnaesti vek.

Čudno, ali, iako je njegovo poreklo obavijeno izmaglicom starine mnogo gušće no što je šesnaesti vek, majanski kalendar je dostigao još veću tačnost. On je računao trajanje solarne godine u iznosu od 365,2420 dana, što je manjak od samo 0,0002 dana.

Slično tome, Maje su znale koliko je vremena potrebno Mesecu da obiđe orbitu oko Zemlje. Njihova procena tog perioda je iznosila 29,528395 dana - što je izuzetno blisko pravom broju od 29,530588 dana, do koje se došlo najsavremenijim metodama računanja. Majanski sveštenici su posedovali i vrlo precizne tablice za predskazivanje po­mračenja Sunca i Meseca i znali su da do njih može da dođe samo u razdoblju od osamnaest dana pre ili posle čvora (kad Mesečeva putanja seče putanju Sunca, ekliptiku). Najzad, Maje su bile i vrlo vesti ma­tematičari. Posedovali su naprednu tehniku metričkih proračuna po­sredstvom naprave slične šahovskoj tabli, koju smo mi otkrili (ili pono­vo otkrili?) tek u devetnaestom veku. Takođe su savršeno razumevali i koristili apstraktan koncept nule i znali za pozicioni brojevni sistem.

Ovo su ezoterične oblasti. Kao što je opažao Tompson, Nula i pozicioni brojevni sistem su u toj meri deo našeg kulturnog nasleđa i čine nam se tako očigledno pogodnim da nam je teško da shvatimo koliko je dugo trebalo da budu pronađeni. Ipak, ni stari Grci sa svojim velikim matematičarima, kao ni stari Rimljani, nisu imali ni najbleđu predstavu o nuli ili pozicionom brojevnom sistemu. Da bi se rimskim brojevima napisalo 1848, potrebno je jedanaest slova: MDCCCXLVIII. A opet, Maje su imale sistem beleženja brojeva po vrednosti vrlo sličan ovom koji mi danas imamo, u vreme kad su se Rimljani još uvek služili svojom nezgrapnom metodom.

Nije li prilično čudno što se ovo centralnoameričko pleme, koje se ni po čemu drugom nije naročito isticalo, tako davno našlo u posedu inovacije za koju je Oto Nojgebauer, istoričar nauke, rekao da je „jedna od najplodnijih inovacija čovečanstva".