Reč inteligencija potiče od latinske reči inteligere i znači razumeti, shvatiti. Postoje mnoge definicije inteligencije koje za sada ne definišu precizno inteligenciju kao psihičku funkciju. Mnogi autori se razilaze čak u razumevanju suštine procesa inteligencije. Jedni definišu da je inteligencija sposobnost rešavanja novih problema i snalaženje u novonastalim situacijama, dok drugi pak smatraju da inteligencija obuhvata sposobnost apstraktnog razmišljanja, razumevanje uzroka i posledica nekog problema, sposobnost razlikovanja bitnog od nebitnog, sposobnost učenja i prilogođavanja nekom zadatom cilju. Poneki autori se skoncentrišu na sposobnost lakog i brzog učenja i sposobnost sticanja novih sposobnosti.

Ako se pokuša razvrstavanje različitih shvatanja inteligencije, onda bi se moglo uočiti nekoliko aspekta definisanja inteligencije, koji obuhvataju sledeće osobine ličnosti:

• moć brzine adaptacije na postojeće i novonastale uslove
• moć brzog i lakog učenja
• moć apstraktnog mišljenja
• moć brzine osetljivosti za zadati problem
• računske operacije i shvatanje matematičkog problema
• sposobnost korišćenja reči prilikom govora i pisanja, razumevanje ideja
• moć globalne sposobnosti osobe uključujući svrsihodnu primenu svih napred navedenih sposobnosti.

Procenjivanje inteligencije

U procenjivanju inteligencije kao složene psihičke funkcije uzimaju se u obzir opšta sposobnost ličnosti (G-faktor ili generalni faktor) i mnoge naročite sposobnosti (S-faktori ili specifični faktori). Inteligencija se ne određuje samo na osnovu izrazite karakteristike jedne određene sposobnosti, ako druge opšte sposobnosti nisu prisutne. Tada se obično govori npr. o prosečnoj inteligenciji sa posebnom nadarenošću za neku određenu sposobnost. U ovakvim slučajevima se neretko sreće nešto niža inteligencija, nego što bi se možda čak očekivalo. Ovakvo razmatranje podelom na glavni i na specifične faktore koji određuju inteligentnost osobe nailazi na kritike autora koji se zalažu za multifaktorijalnu teoriju inteligencije, koja u obzir uzima sve relevantne sposbnosti.

Za procese inteligencije potrebno je funkcionisanje i drugih psihičkih funkcija, kao što su svest, opažanje, mišljenje, pamćenje, koje su neophodne za normalno odvijanje procesa inteligencije.

Po teoriji o nasleđu razmatra se genetska uslovljenost u razvoju inteligencije. Pritom se navodi veliki značaj činilaca sredine koji aktiviraju genetsko nasleđe i potom razvijaju inteligenciju do stepena određenog u genetskom kodu jedinke. Do ovih shvatanja došlo se dugogodišnjim proučavanjem razvoja inteligencije kod blizanaca koji su živeli u različitim sredinama zajedno ili odvojeno.

Vreme u kojem se razvija inteligencija je predmet rasprave i neslaganja među mnogim istraživačima. Dok jedni tvrde da se inteligencija razvija do 15-16 godine, drugi smatraju da se procesi razvoja privode kraju oko 24-25 godine života. Ima autora koji su stanovišta da se inteligencija, a naročito kod pojedinih osoba, razvija čak i posle 50. godine života.

Merenje inteligencije

Merenje inteligencije se vrši primenom testova inteligencije prilagođenih za određeni uzrast i populaciju i spada u domen rada psihologa. Rezultat testa je Količnik inteligencije (IQ-Inteligentiae Quotient) koji se dobija deljenjem umne (mentalne) starosti dobivene testom (u mesecima) i dobne ili kalendarske starosti (u mesecima). Da bi se dobio praktičan broj, dobijeni rezultat se pomnoži sa brojem 100.

IQ = Mentalna Starost(meseci) : Kalendarska Starost(meseci) x 100

Ako je recimo testom postignuta mentalna starost od 54 meseci a dete je staro 7 godina (ili 84 meseci), onda je njegov trenutni razvoj inteligencije na nivou deteta od 4,5 godine (54 meseci podeljeno sa 12 meseci, to iznosi četiri i po godine). IQ bi iznosio 54 : 84 x 100 = 64,3. Imajući u vidu da se inteligencija još nalazi u fazi razvoja, konačan rezultat će naravno izgledati drugačije.

U zavisnosti od vrijednosti IQ, visina inteligencije se može podeliti na nekoliko grupa:

• Veoma visoka inteligencija ili genijalci (IQ je viši od 120)
• Visoka ineteligencija (IQ je između 111-120)
• Prosečna inteligencija (IQ je između 90-110)
• Fiziološki tupi (IQ je između 70-89)

Prisustvo poremećaja inteligencije sa vrednostima IQ manjim od 70 od rođenja, ili ako su ti poremećaji nastali tokom razvoja inteligencije, onda se radi o mentalnoj retardaciji (oligofrenija, duševna-mentalna zaostalost, slaboumnost), koja se dalje dijeli:

• Laka duševna zaostalost ili debilnost (IQ je između 50-69)
• Umerena duševna zaostalost ili lakša imbecilnost (IQ je između 35-49)
• Teška duševna zaostalost (IQ je između 20-34)
• Duboka duševna zaostalost ili idiotija (IQ je ispod 20)

Ako je oštećenje inteligencije nastalo kasnije kada je već inteligencija razvijena, onda se radi o demencijama.

Kako se meri inteligencija?
Prvi instrument namenjen proučavanju kompleksnih mentalnih funkcija konstruisao je 1905. godine Binet, i to za potrebe izdvajanja dece koja usled zastoja u mentalnom razvoju ne mogu da prate normalnu školsku nastavu. Prvih deset godina posle objavljivanja, Binetov test i njemu slična sredstva korišcena su prvenstveno za ispitivanje dece ili umno zaostalih. Binet je standardizovao svoju skalu inteligencije samo do petnaeste godine starosti. Prakticari su, medutim, uvideli da se testovi inteligencije mogu upotrebljavati i za odrasle (najpre je to bila populacija kaznenih zavoda i psihijatrijskih klinika). Tek 1917. godine, kada je američka armija angažovala psihologe da bi joj pomogli pri klasifikaciji regruta, došlo je do šire upotrebe testova inteligencije u ispitivanju odraslih. Rat sa svojim potrebama za masovnim testiranjem doprineo je konstrukciji novih testova inteligencije koji su se mogli zadavati grupno ...

www.sanjalica.com