Razmotrimo sad pitanje Venere, planete koja je imala ogromnu simboličku važnost za sve drevne narode Centralne Amerike, koji su je snažno identifikovali s Kvecalkoatlom (ili Gusumacom, ili Kukulka-nom, kako je Pernata zmija bila poznata u dijalektici Maja).

Za razliku od starih Grka, ali zato poput starih Egipćana, Maje su znale zašto je Venera u isto vreme i „jutarnja" i „večernja" zvezda. Zna­le su i neke druge stvari vezane za nju. „Sinodična revolucija" planete je vremenski period koji joj je potreban da se vrati na svoju polaznu tačku na nebu - gledano sa Zemlje⁴². Venera se oko Sunca okrene za 224,7 dana, dok Zemlja prati sopstvenu, nešto malo veću orbitu. Kom-binovani rezultat ova dva kretanja je da se Venera pojavljuje na istom mestu na nebu Zemlje približno svaka 584 dana.

Ko god da je izumeo sofisticiran kalendarski sistem koji su Maje nasledile, morao je da zna za ovo, a otkrio je i ingeniozan način da to saznanje integriše s ostalim preklapajućim ciklusima. Staviše, iz mate­matike koja je objedinila ove cikluse jasno je da su majstori drevnih kalendara shvatali da su 584 dana samo približna vrednost i da kretanje Venere ni slučajno nije pravilno. Stoga su izračunali tačan broj, isti onaj do koga je došla i savremena nauka i nazvala ga prosečnom sinodičnom revolucijom Venere tokom vrlo dugog vremenskog perioda. Taj broj iznosi 583,92 dana i upleten je u tkanje majanskog kalendara na brojne razrađene i kompleksne načine. Na primer, da bi se slagao s takozva­nom „svetom godinom" (tzolkin od 260 dana, podeljen na 13 meseci od po 20 dana), kalendar je zahtevao ispravku od četiri dana svaku 61 Venerinu godinu. Uz to, tokom svakog petog ciklusa, pravila se isprav­ka od osam dana na kraju svakog 57. perioda. Čim su preduzeti ti koraci, tzolkin i sinodična revolucija Venere su postali tako tesno is­prepleteni da je stepen greške, kojoj je jednačina bila podložna, bio zaprepašćujuće mali - jedan dan u 6000 godina. Ono što je sve ovo činilo još čudesnijim jeste da je dalja serija precizno proračunatih ko­rekcija zadržala Venerin ciklus i tzolkin ne samo u međusobnoj harmo­niji već i u preciznom odnosu sa solarnom godinom. I opet se to ostvarivalo na način koji je obezbeđivao da kalendar bude sposoban da obavlja svoj posao, praktično bez ikakve greške, tokom neverovatno dugih vremenskih perioda.

Zašto je „polucivilizovanim" Majama bila potrebna ovakva vrsta visoko tehnološke preciznosti? Ili su, možda, nasledili dobro razrađen kalendar, osmišljen tako da zadovolji potrebe mnogo starije i napred­nije civilizacije?

Razmotrimo sada dragulj u kruni majanskog kalendarskog sistema, takozvano „Dugo brojanje". Ovaj sistem računanja datuma izražavao je, takođe, i verovanja o prošlosti - preciznije, opšte prihvaćeno vero-vanje da vreme protiče u Velikim ciklusima koji su svedoci neprestanih stvaranja i razaranja sveta. Prema Majama, tekući Veliki ciklus je počeo u tami, na 4 Ahau 8 Cumku, datum koji odgovara 13. avgustu 3114. godine stare ere u našem sopstvenom kalendaru. Kao što smo videli, verovalo se i da će se taj ciklus okončati globalnim uništenjem na 4 Ahau 3 Kankin: 23. decembra 2012. godine naše ere po našem kalen­daru. Funkcija Dugog brojanja je bila da beleži proticanje vremena od početka tekućeg Velikog ciklusa, to jest, da doslovno odbrojava, jednu po jednu, 5125 godina dodeljenih tekućoj tvorevini.

Dugo brojanje možda može najbolje da se shvati kao neka vrsta nebeske računske mašine, koja neprestano izračunava i preračunava stepen našeg rastućeg duga prema univerzumu. Svaka i poslednja para tog duga biće povučena onda kad pokazivač na skali očita 5125.

Tako su barem mislile Maje.

Proračuni u sklopu Dugog brojanja se nisu, naravno, obavljali na­šim brojevima. Maje su imale sopstveni način beleženja brojeva, koji su dobili od Olmeka, a Olmeci od... niko ne zna koga. To beleženje je bilo kombinacija tačkica (koje su značile jedinice ili proizvode sa dvadeset), crtice (koje su značile petice ili proizvode sa pet puta dvadeset) i glifa u vidu stilizovane školjke koji je označavao nulu. Vremenski rasponi su brojani danima (kiri), periodima od dvadeset dana [uinat], „izraču­natim godinama" od 360 dana [tun), periodima od 20 tuna (poznati kao katun) i periodima od 20 katuna (poznati kao bactun). Postojali su periodi od 8000 tuna (pictun) i 160000 tuna (calabtun), koji su po­krivali i one velike proračune.

Sve ovo bi trebalo da pojasni da su Maje, mada su za sebe verovale da žive u jednom Velikom ciklusu koji će se sasvim sigurno okončati na nasilan način, znale i da je vreme beskonačno i da se njegove miste­riozne revolucije nastavljaju bez obzira na individualne živote ili civi­lizacije. U svojoj velikoj studiji na ovu temu, Tompson je to ovako rezimirao:

U shemi Maja, put kojim je marširalo vreme protezao se toliko daleko u prošlost da ljudski um nije mogao da pojmi toliku udaljenost. Ipak, Maje su se neustrašivo vraćale njime, ne bi li našle njegovu po­laznu tačku. U svakoj fazi se otkrivalo nešto novo i sveže; dozreli vekovi sjedinjavali su se u milenijume, a ovi u desetine hiljada godina, dok su ti neumorni istraživači zalazili sve dublje i dublje u večnost prošlosti. Na jednoj steli u Kvirigi, u Gvatemali, izračunat je datum preko 90 miliona godina unazad; na drugoj, nalazi se još jedan, 300 miliona godi­na stariji. To su stvarni proračuni, koji daju tačne pozicije dana i me-seci, a mogu da se porede s proračunima u našem kalendaru koji daju dan u mesecu na koji bi padao Uskrs u ekvivalentnim udaljenostima u prošlosti. Mozak se prosto zatetura od ovih astronomskih brojeva...

Nije li ovo vrlo avant-garde za civilizaciju koja se inače u mnogo čemu nije naročito isticala? Tačno je da je arhitektura Maja bila dobra, do izvesne mere. Ali, vrlo, vrlo malo ostalog što su ovi Indijanci, sta­novnici džungle, radili nagoveštava da su imali sposobnost (ili potrebu) da poimaju istinski duge vremenske periode.

Prošlo je mnogo manje od dva veka otkako je većina intelektualaca na Zapadu uskratila poverenje mišljenju biskupa Ašera da je svet stvoren 4004. godine stare ere i prihvatila da on mora biti mnogo stariji od toga. Narodski rečeno, to znači da su drevne Maje mnogo preciznije razumevale istinsku neizmernost geološkog vremena i ogro­mnu starost naše planete nego bilo ko u Britaniji, Evropi ili Severnoj Americi pre no što je Darvin izneo svoju teoriju evolucije.

Otkud, onda, tolika spretnost Maja u baratanju vremenskim ras­ponima od stotina miliona godina? Da li su bili manijački skloni kultur­nom razvoju? Ili su nasledili kalendarske i matematičke alate koji su im olakšali i omogućavali da razvijaju ovo sofisticirano razumevanje? Ako je nasleđe bilo posredi, sasvim je legitimno pitanje šta su originalni izumitelji gotovo kompjuterskog mehanizma majanskog kalendara uopšte nameravali s njim? U koju svrhu su ga dizajnirali? Da li su smi­slili njegovu silnu složenost zato da bi napravili „izazov za intelekt, ne­ku vrstu ogromnog anagrama", kako je tvrdio jedan autoritet? Ili su možda imali na umu neki praktičniji i važniji cilj?

Videli smo da je opsesija majanskog društva i svih ostalih drevnih kultura Centralne Amerike bilo izračunavanje - i ako je ikako moguće odlaganje - kraja sveta. Da li je to bila svrha koju je misteriozni kalen­dar trebalo da ispuni? Da li je moguće da je reč o mehanizmu za predskazivanje neke strašne kosmičke ili geološke katastrofe?