14.  dan

Stvarno religiozan čovek će živeti svoj običan život u velikoj radosti i zanosu. Svoj život neće nazivati običnim; živeće ga sa izuzetnom osetljivošću. Život je poklon celine, poklon spolja; treba ga poštovati, voleti i ceniti. Zaista to je vredan poklon. Sva ta stabla, ptice, ljudi, reke, planine i zvezde na beskrajnom nebu, čitava ta večnost… zaista izgleda čudno, bolesno da neko može da bude ozbiljan i tužan u tom veselju postojanja.

Meñutim, ozbiljnost se uzdiže u zvezde, a ljudi zbog toga što se ona hvali pokušavaju da budu ozbiljni. Oni potiskuju svoje veselje, svoj ples, osakaćuju, na sve moguće načine paralizuju svoje biće. Kroje sami sebe tako da odgovaraju kalupu sveca vrednog poštovanja.

Za mene je ovo nasilje. Religije čine zločin protiv čovečanstva, a sada je vreme da se to ispravi. Već je kasno. Ovo je jedini svet i mi moramo živeti sada i ovde. Ne postojimo zato da bi se žrtvovali radi neke maštarije o nebu ili raju ili mokši.

Svaki trenutak deluje kao maska sledećeg trenutka; opasno ga je osuñivati. Cenite ga, volite ga, radujte mu se.