17.  dan

Um živi u sumnji. Sumnja je osnovna klima za postojanje uma. Istovremeno je vera klima u kojoj se razvija srce. Ovo su polazne suprotnosti. Ako čovek želi da živi u umu, tada stalno mora da povećava svoju sumnju. Nastojaće tada jedino da izoštri sumnju, pokušaće da je učini apsolutnom tako da više neće biti načina da se bilo šta zaključi.

Nauka zavisi od sumnje jer je ona projekcija uma; zato nauka nikada ne dolazi ni do kakvog zaključka. U najboljem slučaju dolazi do pretpostavljenog zaključka. Pretpostavljeni zaključak nikada ne može da bude potpun zaključak. Ovo pokazuje da ćemo s vremenom toliko izoštriti svoju sumnju da ćemo morati da je promenimo. Tako je nauka uvek približno istinita, nikada nije stvarno istinita. Ona ne može da proglasi istinu – to nije njeno područje.

Religija je nešto sasvim suprotno; ona deluje uz pomoć poverenja, vere. Ovo je sasvim drugačiji pristup životu, pristup pomoću ljubavi. Zbog toga religija dolazi do zaključka i pomaže čoveku da se usredsredi, da se opusti, da se odmori. Uz pretpostavku da se nikada nećete odmarati, ne biste bili bezbrižni. Svesni ste da je to samo pretpostavka; ona će se sutra promeniti. Kako biste mogli izgraditi svoj dom na ovakvom živom pesku?