14.  dan

Bučan čovek ne može dovoljno da postane dobar - čoveku je nužna muzika tišine. Naši umovi su tako bučni. U svojim glavama nosimo čitavo sajmište suvišnih stvari. U sebi nismo jedinstveni, u sebi nosimo rulju koja se meñusobno neprekidno svaña i bori u nastojanju da preovlada neko od njih. Svaki delić našeg uma želi da bude najmoćniji. U njemu stalno deluje unutrašnja politika.

Dobrota je moguća jedino kada prestane taj neprekidni rat. On može da prestane; nije tako teško izvući se iz njega, samo je potrebna svesnost.

Posmatrajte polako suptilne slojeve buke, pa ćete vrlo lako postati svesni da vam je u glavi toliko brbljanja kao da je u njoj ludnica. Naše življenje je takva mora.

Pomoću posmatranja dešava se čudo; sve što možete da posmatrate počinje da nestaje. Tako da u momentu kada nestane vi ostajete u dubokoj tišini. U početku se javljaju samo kratki intervali, male praznine u kojima se povlače misli a vi kroz prozorčiće možete da zavirite u realnost. Vremenom te praznine postaju sve veće; češće se pojavljuju i konačno postaju duže.

Drevni mistici su izračunali, a ja se s njima potpuno slažem, da će čovek da postigne dobrotu, da postane potpuno dobar ako bude mogao da ostane sasvim miran četrdeset osam minuta. Odatle nema povratka, stižete izvan vremena i njegovog stalnog živog peska. Dolazite do kamena večnosti.