..“Unutra su bila ona ista krupna, teška nevešta slova:

„Dragi sine“!, jer mati je tek od nas dece naučila da piše: da se nebi stidela.

Kad sam raširio pismo, nešto je zveknulo na pod; sagao sam se i uzeo : bila je desetica.
Ona tanka, izlizana, srebrna desetica, kakvih već odavno nema. Kad sam je uzeo u ruku, obuzelo me je blaženo osećanje. Sve je uzdrhtalo, zatalasalo se u meni, podiglo me uvis, kao u plamenu ljubavi.


Video sam onu dragu, uvelu drhtavu ruku koja je među prstima držala poslednju deseticu i najzad je spustila u pismo. Jer desetica je bila poslednja, to sam znao, kao da je na njoj bilo zapisano.


Sakrio sam se sasvim u kut da me niko ne bi video. Iz srca iz grudi, iz čitavog tela provalio mi je plač, tresao me je kao u groznici.

Ali kad sam se stepenicima vraćao u učionicu, bilo je u meni svetlo, svetlo. Mati je iz daljine videla moj bol, i smešeći se osvrnula se na mene, kao što bi se osvrnulo samo drago sunce.

I gle, čudo božje, zaista su se oblaci rasturili i veselo sunce zasjalo je kroz prozor.

Majke više nema, a ni onih starih desetica, i dani su sada prazni i pusti sve do noći.“


Ivan Cankar,Desetica

"„Jednom sam tako zaželio crnu kavu. Ne znam kako mi je tako što palo na pamet; zaželio sam je. Možda samo zato jer sam znao da u kući nemam ni kruha, a kamoli kave. Čovjek je u svojoj rastresenosti i zloban i nemilosrdan. Majka me je pogledala svojim krupnim, bojažljivim očima i nije odgovorila...

Začuo sam tihe korake na stepenicama. Dolazila je majka; penjala se polako i oprezno, u ruci je nosila šalicu kave. Sad se sjećam da nikad nije bila tako lijepa kao u tom času. Kroz vrata je koso padao pramen podnevna sunca, pravo u majčine oči; bile su krupne i čistije, sva nebeska svjetlost sjala je iz njih, sva blagost i ljubav nebeska. Usne su joj se smiješile kao u djeteta što nosi radostan dar.

A ja sam se osvrnuo i rekao zlobnim glasom: „Ostavi me na miru! Sad više neću!“

Nije još bila navrh stepenica; vidio sam je samo do pasa. Kad je čula moje riječi, nije se pomakla; samo joj zadrhtala ruka kojom je držala šalicu. Gledala me uplašeno, svjetlost u očima je umirala. Od stida mi udari krv u obraze, zakoračih joj ususret brzim koracima.

„Dajte, majko!“ Bilo je prekasno; svjetlost se više nije vratila u njene oči, ni osmijeh na njene usne.

Popio sam kavu i tješio sam se: „Navečer ću joj reći onu riječ, onu ljubaznu, za koju sam prevario njenu ljubav.“ Ne rekoh joj ni navečer, ni drugog dana, pa ni na rastanku. Tri ili četiri godine kasnije tuđa mi je žena u tuđini donijela kavu u sobu. Tad sam pretrnuo, zapeklo me u srcu jako da sam htio kriknuti od bola. Jer srce je pravedan sudac i ne zna za sitnice...“

Šoljica kafe