20.  dan

Ljubav o kojoj govorim nema ništa s našim takozvanim vezama. Naše veze su samovoljne. Večna ljubav deluje ali nikada ne stvara veze. Ona deluje; deluje na stabla, sunce, na mesec i vetar, na ljude i životinje, na zemlju, stene – deluje dvadeset četiri sata na dan – ali ne stvara ikakve veze.

Ovo delovanje je kao reka; ono je tok, dinamično i živo pokretanje, ono je ples. Veza je nešto ustajalo, nešto što se ubuñalo, što je prestalo da se razvija, nešto zakržljalo. Kada nešto prestane da se razvija uvek vam postaje dosadno i rastuži vas. Tada vas obavije očaj i u vama se stvori strašna strepnja jer gubite vezu s životom.

Život je uvek kao reka, a sada ste na neki način sputani – zbog žene, muža, prijatelja. Uvek kada je sputan, čovek postaje ljut jer niko ne želi da izgubi svoju slobodu. Sloboda je najveća ljudska radost. Ograničenost ljudskog uma je u tome što on stvara okolnosti u kojima se stalno gubi sloboda. Tako ste kao ptica čija duša pati zato što ne može da leti – kakva je to ptica koja ne može da leti? Kakvo je to biće koje nije u toku, koje se ne razvija?

Biće je živo dok je u nastajanju. Biće nastaje. Ako prestane da nastaje, tada nalikuje na mrtav kamen; a kada se stalno kreće onda je kao lotosov cvet koji se neprekidno otvara.