4.  dan

Najznačajnija stvar za dobrotu je to da je po svojoj unutrašnjoj prirodi paradoks, pa se zbog svoje paradoksalne prirode skoro nikada ne shvata ispravno. Paradoks je u ovome: čovek stalno treba da se trudi, iako dobrota ne dolazi zbog tog truda, nego se dobija kao božji dar. Ipak, nikada nijedan čovek nije dobio taj dar, a da se nije potrudio. Iako mu je dar stalno na raspolaganju, čovek ostaje zatvoren.

Tako da nije razlog sav ljudski napor zbog koga se dobija dobrota; s njim samo mogu da se uklone prepreke. Ovo nije negativan proces. Zamislite da živite u zatvorenoj sobi. Zatvoreni su svi prozori i sva vrata; sunce izlazi, a vi ste u mraku. Sunce ne može da izađe usled vašeg truda. Šta god činili ne možete prisiliti sunce da izađe, ali možete da otvorite prozore i vrata ili da ih držite zatvorenim. Otvorite li vrata sunce će vam postati dostupno – inače će ostati pred vratima a da i ne pokuca. Možete zauvek da živite u mraku, iako je jedino potrebno da uklonite prepreku koja vam zaklanja sunce.

Potrebno je samo malo napora i malo vere; malo napora da se uklone prepreke uz malo vere i strpljenja. „Bog je milostiv, neizbežno mora da se uklone moje prepreke i ja sam spreman.”