29.  dan

Kada neko umre imamo lepe izraze da se to opiše: „Bog ga je uzeo k sebi jer ga voli.” Nećemo reći

„On je umro”, nego „Bog ga je uzeo k sebi. Otišao je na drugu obalu.” U svakom jeziku postoje izrazi koji ublažavaju i izbegavaju reč „smrt”. Međutim, šta god mi činili, ona postoji i svi znamo da ona postoji. Smrt nas sledi od samog rođenja. Ona je svaki dan s nama. Čovek mora da se suoči s tim, mora da se suoči i pomiri sa smrću. Jedini način je meditacija, jer u meditaciji postajete svesni: „Ko sam ja? Jesam li telo ili um, ili nešto više i nešto drugačije?” U meditaciji postajete svesni svoje unutrašnjosti, postajete budni, oprezni i svedočite. Tada ove stvari postaju jednostavne. Možete da živite iako znate da niste telo. Jednom je

vaše telo bilo malo dete, zatim mlad čovek, a potom je postalo star; a vi ste isti. Telo prolazi kroz bezbroj

promena, a vi ste isti – ništa vam se nije dogodilo. Um se menja čak i više od tela; u jednom momentu je ljut, zatim više nema ljutnje, sledećeg momenta je tužan. Nakon toga se javi radost; on se stalno menja, a vi ste svemu tome svedok. Posmatrača ne možete posmatrati. Vi ste subjekat, a sve ove stvari su objekti. Kada ovo budete zaista iskusili i ostvarili u vama će se pojaviti silna sloboda.