Um predstavlja čudan fenomen. Toliko je kompleksan, a istovremeno tako jednostavno strukturiran. Njegova kompleksnost je posljedica brojnih psiholoških prisila. One su te koje prouzrokuju konflikte  i bol - sa otporima i žudnjama da se nešto postigne. Potreban je napor da ih čovek osvijesti, da im dozvoli da prodju, a da se ne uplete u njih. Život je kao beskrajna rijeka, a um u svojoj mreži zadržava stvari iz rijeke, prisvaja ih ili ih odbacuje. Zapravo, uopće ne bi trebalo da postoji bilo kakva mreža. ta mreža je proizvod vremena i prostora; upravo ona kreira "ovdje" i "tamo", sreću i nesreću. Ponos je takodje čudnovata stvar. Ponosni smo na male i na velike stvari, na nas posjed, na ono što smo postigli, na naše vrline, na rasu kojoj pripadamo, na naše ime, porodicu, naše sposobnosti, naš izgled, naše znanje.

Koristimo sve to da hranimo naš ponos, ili pokušavamo da ga hranimo našom poniznošću. Suprotnost ponosu nije poniznost. I dalje je to ponos, samo ga mi nazivamo poniznošću. Svjesnost sopstvene poniznosti je samo jedan od oblika ponosa. Ne možemo da budemo, a da nismo NEŠTO. Mučimo se da budemo ovo ili ono, ne možemo da podnesemo stanje da smo "ništa". Kad stanje "niš- tavila" pretstavlja novo iskustvo, odmah moramo da "posjedujemo" to iskustvo, i onda pokušaj da budemo tihi postaje sledeći cilj koji želimo da ostvarimo. Potrebno je ostaviti za sobom bilo koju vrstu truda, samo onda...... naši dani su tako isprazni; napunjeni raznim aktivnostima, poslovima, pretpostavkama, meditacijom, bolom i radošću. Ali uprkos svim tim aktivnostima nas život je prazan.

Oduzmi jednom čovjeku zaposlenje njegovu moć, njegov novac - i šta ostaje? On je imao sve te spoljašnje statusne simbole, ali unutar sebe je prazan, šupalj. Ne može se imati oboje, unutrašnje i svjetovno bogatstvo. UNUTRAŠNJE  BOGAT- STVO  U  MNOGOME  PREVAZILAZI  SPOLJAŠNJE. Spoljašnje stvari mogu da budu ukradene, spoljašnji dogadjaji mogu da unište sve ono sto smo izgradili s mnogo truda, ali unutrašnje bogatstvo je neuništivo, ništa ga ne može dotaći, jer nije stvoreno od uma. Težnja da se nešto postigne, da se želje zadovolje, veoma je jaka kod većine ljudi i oni po svaku cijenu idu za tim.

Ta trka da ispune svoje želje bez obzira na način ili pravac drži ljude zaposlenima. Ukoliko ne uspiju da ostvare svoje ciljeve na jedan način, pokusat će na neki drugi, ali da li ispunjenje uopće postoji? Ovaj način ispunjenja možda i nosi sa sobom odredjeno zadovoljenje, ali već uskoro, čim prodje draž novoga, ponovo krećemo u lov. Ukoliko sagledamo ovaj mehanizam, prestaje potjera za ispunjenjem. Naša težnja, naše želje, u stvari su žudnja da se bude netko, da se nešto postane; medjutim kad prestanemo da želimo da postanemo nešto, prestaje ta neprestana borba, stalna potera za ispunjenjem.  Jiddu Krishnamurti- "Pisma"