2.  dan

Mi tražimo dom. Svi ljudi - svesno ili nesvesno, znajući ili ne znajući - svi mi tapkajući tražimo dom. Negde duboko u unutrašnjosti našeg bića postoji sećanje da smo imali dom. Ono je vrlo bledo, nejasno, ali ga niste sasvim zaboravili; niko ga nikada sasvim ne zaboravlja. Ono je poput neke daleke zemlje, nekog vremena u kome ste bili srećni, dobri, radosni, kada nije bilo nezadovoljstva, briga, odgovornosti - kada je život bio sama dobrota, kada je život bio samo igra i pesma.

Negde duboko u unutrašnjosti još se skriva ova želja, još vas podstiče da opet potražite dom. Iz te želje su se rodile sve religije, inače za njih ne bi bilo razloga, one nemaju nikakvog praktičnog cilja. Iz ovog razloga čoveku praktičnog uma religija izgleda sasvim apsurdna. Čini se da od nje nema nikakve koristi, da je puko gubljenje vremena. Mogli biste nešto da stvorite, a ne radite ništa. Međutim i taj praktičan čovek će pronaći ovaj osećaj ako samo malo dublje zaviri u svoju unutrašnjost. „Ovo nije život, ovo ne može biti sve. Mora da postoji još nešto.”

Naravno da ne znamo tačno šta je to „nešto više”, ali stalan osećaj, neka intuitivna sila je stalno pris- utna u nama. Čovek je pre ili kasnije mora poslušati, što pre to bolje, jer čovek nikada ne zna kada će životu doći kraj. To se može dogoditi svakog časa. Ako bude iskreno posvećen religiji i zainteresovan za nju još kao mlad čovek, tada će postojati mogućnost da pronañe pravi dom.