19.  dan

Ljubav mora da bude zemaljska. Kao što drveće ne može da raste bez zemlje - korenje treba da im bude u zemlji - ljubavi je potrebno korenje u zemlji, a telo predstavlja zemlju. Stablo raste visoko prema nebu, ono šapće s oblacima. Svako stablo ima želju da dodirne zvezde.

Međutim, zapamtite jednu tajnu: što je drvo višlje to su mu dublji koreni. To je proporcijalno. Koren mora da bude proporcionalno dovoljno dubok prema visini stabla. Visina i dubina moraju biti apsolutno proporcionalne. S manjim korenjem stablo ne može da izraste visoko, ono bi se srušilo. Drvo bez korena u zemlji, koje samo visoko raste i dodiruje zvezde - to je besmislica!

Da, ljubav treba da se uzdigne iznad zemlje, ali ne može da se uzdigne bez pomoći zemlje. Potrebna joj je podrška. Ljubav mora da postane nešto uzvišenije od strasti, ali strast mora da bude njen oslonac. Ona nije protiv strasti - uzvišenije ne znači protivno. Uzvišenije sadrži u sebi ono primitivnije, ono je više od primitivnijeg, a ne protiv njega. Uzvišenije čak preobražava i kvalitet onog primitivnog, ulepšava ga. Ovo preobražava čak i strast. Ovde je značenje reči „predanost”,9 preobražena strast; osvetljena strast je postala predanost. Inače, predanost nije protiv strasti.

Cveće koje cveta na vrhovima drveća je poklon zemlje. Zemlja nije protiv stabla. Zato pravi sveti čovek, zaista probuñena osoba predstavlja most izmeñu to dvoje - ovog sveta i onog sveta - izmeñu materijalnog i duhovnog.