Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Prirode tvog kova, snažnih i nežnih čula, nadahnutih ljudi, sanjalice, pesnici, ljubavnici, gotovo uvek nadmašuju nas ljude od duha.Vi vodite poreklo od majke. Vi živite u obilju, vama je data snaga ljubavi i sposobnost doživljavanja.

Mi ljudi od duha, iako se često čini da upravljamo vama ostalima i da vas vodimo, ne živimo u obilju, mi živimo u pustoši. Vama pripada izobilje života, vama sok plodova,vama vrt ljubavi, lepa zemlja umetnosti.

Vaš zavičaj je zemlja, naš ideja.Vaša opasnost je davljenje u čulnom svetu, naša gušenje u bezvazdušnom prostoru. Ti si umetnik, ja sam mislilac. Ti spavaš na grudima majke, ja bdim u pustinji.Meni sija sunce, tebi sijaju mesec i zvezde, tvoji snovi su o devojkama, moji o dečacima.

Jer ima ljudi kojima je dato da duboko i snažno osećaju lepotu sveta i da u svojoj duši nose uzvišene, plemenite slike, ali koji ne nalaze puta da se tih slika liše i da ih na radost ostalima iznesu na svetlostdana i saopšte.