18.  dan

Kada smo odvojeni od postojanja zapravo smo ograničeni, a to je paradoksalna pojava. Sama naša odvojenost je ograničenje; svaka granica je nekakva prepreka. U času dada srušite ogradu koju ste stvorili oko sebe postajete slobodni; vaše je čitavo nebo i sve zvezde. U toj slobodi čovek može da iskusi istinu, ljubav i božansko.

Uz ograničenje ega možemo živeti samo u lažima, mržnji, zlu jer smo se ukorenili u potpuno pogrešnom shvatanju. Vlastito postojanje je zbrka. Ovo je poput lista koji misli da je odvojen od stabla na kome raste. On će uvenuti od same te zamisli. Sokovi će prestati da kruže, zelenilo neće da ulazi u list, počeće da vene i umire. U času kada odbaci zamisao o odvojenosti razumeće ovako: „Ja sam deo stabla, stablo je deo zemlje, zemlja je deo sunčevog sistema, a sunčev sistem deo svemira.” Čak i mali list je jednako važan deo celine kao i sunce. U egzistenciji nema hijerarhije, jer je ona jedinstvena. Hijerarhiji su potrebni brojevi – neko je viši, a neko niži. Egzistencija je jedna! Zato je i najnežnija vlat trave podjednako važna kao i najveća zvezda. Nije ni viša ni niža. Shvatanje ovoga oslobaña vaš zarobljeni sjaj. Odjednom ćete se osetiti toliko beskrajnim da nećete moći ništa drugo nego da se veselite i slavite. Moći ćete samo da igrate i pevate.