29.  dan

Čovek je čudna životinja, on istražuje sve. Ide na Mont Everest, odlazi na Severni pol, odlazi na Mesec, ali nikada ne razmišlja o odlasku u svoju unutrašnjost. To je najveća bolest od koje ljudi pate. Jedini neistraženi prostor ostaje čovekov unutrašnji svet, a tamo je pravo blago. Dok čovek ne uđe u kapelicu svog sopstvenog bića njegov život je samo gubljenje vremena, neprocenljivi gubitak. Tako gubimo zlatnu priliku, a nismo čak ni svesni da je gubimo. Toliko smo nesvesni da stalno odbacujemo ono što je dragoceno, a sakupljamo bezvredno.

Ima ljudi koji stalno sakupljaju drevne rukopise; što su stariji smatraju se vrednijim. Postoje sakupljači novca i stalno se zbijaju raznovrsne besmislice. Oni zbilja tragaju za svojim najvrednijim blagom, ali tragaju u pogrešnom pravcu.

Jedino blago vredno da se traži je vaša sopstvena priroda. Prava je pustolovina da se uđe u svoju sopstvenu unutrašnjost. Jednom kada se tome promišljeno i svesno posvetite i kada odluka bude jasna da „šta god da se desi moram pronaći sam sebe, svoju prirodu, svoje biće i da neću propustiti ovu životnu priliku” i sva vaša energija počne da se sliva u nju, više ne postoji razlog da ne uspete, jer su svi uvek uspevali. Ko god je uložio svu svoju energiju u istraživanje svoje unutrašnjosti uvek je pronašao sam sebe.