Da ne znam iz prve ruke, odnosno dugogodišnjeg iskustva, kako stoje stvari sacountryside, možda bih i ja nasela na onaj glupavi spin s raspalom babom koja se češlja, a nikako da skonča ili bar oćelavi, i selom koje gori, izgorelo do temelja...

Ne kažem da se još uvek ponegde ne može natrapati na vukojebinu sličnu toj ekranizovanoj, ali „vaše pravo da znate sve“ uporno od vas krije činjenicu da se 21. vek uspešno probio kroz šljivike i livade i da ruralni mainstream odavno nema mnogo zajedničkog s buđavim razglednicama pravljenim po meri stihoklepanijaDobrice Erića, kojima i dan-danas maltretiraju nedužne osnovce.

Znači, precrtajte zanavek u glavi onaj prepotopski „Kosmaj“ radio, drvene dečje kolevke, XXL gvozdene pegle koje se greju na plotni „smederevca“ i čučavce s parčićima novinskog papira nabijenim na ekser. Prosečno selo danas su; windowsi s venecijanerima, automobili boljih preferenci od onih „Zastavinih“, PC računari bar u svakoj drugoj kući, ako u njoj ima mlađarije, satelitske antene, IPTV paketi usluga, te mobilna telefonija sa pripadajućim jojgadgetom. Da ne pominjem sve veću rasprostranjenost korišćenja tehnoloških izuma poput električne kosilice za travu, klima uređaja ili plazma ekrana, kao i masovnog upražnjavanja skype-ovanja s gastarbajterskim rođacima diljem sveta.

Ako mene pitate, nikad manje razlike između sela i varoši. Osim što je umnogome provansa u prednosti. A videćemo i zašto.

Eto, recimo, da ste vlasnik privatne firme koji živi u gradu, advertising bi vas koštao đavo i po. A na selu –billboardi za dž. I sve na jednom mestu; flajer lokalnog bunardžije, mobitel prevoznika ogreva, cenovnik pilićara koji krčmi novo jato brojlera ili gotovih tovljenika, oglasi za penzionerske ekskurzije, najave vikend gostovanja muzičara po lokalnim ugostiteljskim objektima.

I to nije sve.

U seoskim kuloarima brzo i lako dolazite do mnoštva korisnih informacija – koji trgovac prodaje robu s proteklim rokom, koji moler vam zasvinji stan dok kreči, kako nabaviti neki lek bez obaveznog recepta, kod kojeg nastavnika prolaze finansijske stimulacije da vam dete ne ode na popravni, a kod kojeg da to nipošto ne pokušavate.

Lokalne breaking news, posebno one delikatnije, forwarduju se brzinom svetlosti, da je ponekad dovoljno samo išetati na sokak ispred kapije, pa da se pojavi neki prolaznik-poznanik koji će vam izreferisati sve što niste stigli da već čujete.

Dok metropola, u koju se strpalo bezmalo četvrt žitelja države, ima samo jedan Blaywatch, ovde bleji ko gde stigne i gde mu je zgodno; ispred kafane, poslastičarnice, javne česme ili spomenika partizanskim borcima, koji još uvek uživa status objekta od neokrnjenog poštovanja.

Da je život na selu zdraviji nego u gradu, u to vas valjda ne treba uveravati. Uzgred, još nisam čula da je neki seljak angažovao feng šui instruktora da mu kaže šta i u kojem ćošku treba da mu stoji u letnjoj kuhinji, kačari ili pod venjakom, kako bi mu čeljad bila zdrava i napredna.

U selu lipe stvarno cvatu, a ne da se o njima samo peva.

Na pijaci organic hrane koliko ti duša želi; neprane, sa sve zemljom i crvićima koji ti vragolasto namiguju iz voćki i povrćki. A zna se i neki red, trgovački. Nema nelojalne konkurencije. Vršljanje sabotera koji robu nude po damping cenama, uspešno se suzbija putem redovnog jutarnjeg consaltinga pijačara, uz donošenje odluka obavezujuće prirode, pre nego što ih zaskoče prve mušterije.

Dok varošani muku muče s razmozgavajućim migrenama, ovde se može sresti samo obična, narodska, glavobolja, najčešće izazvana sunčanicom ili nekom kućnom sekiracijom. Takođe, fantomsko UV zračenje ni blizu ne izaziva paniku i predostrožnost kao mogućnost ateriranja krpelja na neki nepokriveni deo tela, zbog čega se dugi rukavi i ženske marame sa zaštitnim faktorom 50+ smatraju savršeno pouzdanom odbranom od obe pošasti, o istom trošku.

Pomenuti dress code, razumljivo, nema ničeg zajedničkog sa stylingom koji se praktikuje za odlazak u portu na Veliki Petak ili za Svete Vračeve. Btw, ni žensko ulepšavanje više se ne obavlja u četiri zida, kao nekad, niti mlade snajke kriju da „grade“ kosu u gavran crno, kako bi se dopale svekrvama i novoj familiji. Štaviše, i u selu su plavuše postale trendy, kao i redovne posete lokalnom frizeru, koji vam očas na glavi skocka volumen Dolly Parton, Amy Winehouse, Madone ili neke druge belosvetske celebrity.

Ni momci ne zaostaju u modernom, varoškom outfitu, tako da se relikti nošenja torbica pederuša ili trošenjeDenim after shavinga mogu smatrati svojevrsnim retro hipsterajem. Umesto fancy teretana, u kojima vam papreno naplaćuju lučenje sopstvenog znoja, ovde se momačko definisanje mišića tradicionalno praktikuje po njivama, uz odgovarajuće sezonske alatke. All inclusive podrazumeva i solarijum na otvorenom, u neograničenom trajanju.

Od svih metoda liposukcije, u selu je najpopularnija ona prigodom svinjokolja, kad se slaninica odvaja oštrim nožem, pa posle u kazanu separira na mast i čvarke.

A dok varošani na ulici kupuju kuvane kukuruze i kestenje, u selu vam se na njoj nudi live praseće pečenje, sa sve okretanjem na ražnju pred vašim očima i prstokaznim markiranjem porudžbine.

Iako komšijsko poselo još uvek niko ne naziva garden party, na njemu vam neće služiti one cicijaške grickalice i sendviče veličine naprstka, već izdašne savijače raznih sorti, a neretko i pizzu, od koje bi i Žabarima potekla voda na usta.

Kad smo kod jestivih tema, seljacima nije nepoznat ni pojam cateringa, posebno u zahtevanijim prigodama, kao što su svadbe i sahrane. Istina, zasad je daleko najtraženiji onaj slavski, sa širokim repertoarom najreprezentativnijih delicija.

Ni seoske svadbe više nisu one nekadašnje cirkusijade ispod šatora u avliji, već uglađeni restoranski eventi. Roditelji budućih mladenaca se odavno ne upoznaju uz starovremsku prezentaciju štalskih i oborskih kapaciteta, kao statusnih simbola. Takođe, pravim baksuzlukom se smatra kum ili starojko koji izdominira na svadbi, pa drži orkestar dok ne isprazni novčanik, ne osvrćući se na mladenace i ostale goste, koje hvata očaj dok čekaju da muzičarima doture svoje play liste.

Kao i u gradu, za izradu svadbenog blockbustera angažuju se iskusni snimatelji, kojima nijedan važan kadar ne sme da promakne, naročito dok se mladenki još drži šminka na licu i dok su svi gosti trezni.

Sve u svemu, život u prosečnom domaćem selu nije ni blizu onoj slici babe koja se vekovima češlja sa ekrana, kao da je zapatila vaške, pa ih bezuspešno trebi iz reprize u reprizu.

Selo je danas samo zipovana varoš. Ni manje, ni više od toga. Ako me razumete šta hoću da kažem.

http://www.e-novine.com/kolumna/svjetlana_rasic/87269-Niti-selo-gori-nit-baba-elja.html