Mržnja

Mržnja predstavlja osećanje odbojnosti, netrpeljivosti, agresivnosti prema drugom.

U psihologiji se često definiše polarizacijom ljubav-mržnja, što pretpostavlja dimenziju sa

obrnutim odnosom ( u sredini skale je neutralan odnos)

Govor mržnje

je,u pravu,govor upravljen protiv osobe ili osoba po rasnoj,verskoj,etničkoj pripadnosti ili seksualnoj orijentaciji.Koncept se pojavio u SAD kasnih 70-ih godina XX veka i od tada su u mnogim drugim zemljama,uvedeni zakoni kojima se određuju dodatne kazne za govore motivisane predrasudama ili netrepeljivošću uperenim protiv određenih grupa koje za posledicu imaju podsticanje i podstrekivanje rasne mržnje,agresiju ili zločin,uključujući širenje nacističke propagande.

Mržnja

može da se ispolji neuvijeno, ponekad prilično brutalno ali veoma često ume da bude duboko prikrivena, tako da je čovek ni sam nije svestan. Bilo u otvorenom, bilo u prerušenom obliku, mržnja je žilava i strasna koliko i ljubav. Zapravo, strasnija i žilavija jer mnoge sveobuhvatnije prožima, u mnogima duže bukti i teže zgasne.

Ogromna je razorna snaga mržnje. U to se svakodnevno uveravamo. Ona truje, pustoši i uništava živote kako onih koji mrze tako i onih na kojima se iskaljuje. Ma koliko bila štetna, mržnja se, međutim, ne može prosto odstraniti voljnom odlukom, nekom vrstom moralne hirurške intervencije.

Mržnju nećemo ukloniti naređenjem i zabranom. Osoba koja sebi zabrani da mrzi će možda uspeti da svoju mržnju uvije u slatke oblande ali ne i da je se reši. Ona će nastaviti da u njoj besni bez obzira što osoba odbija da prizna njeno postojanje.

Mržnja ima svoje uzroke i možemo je prevazići tek kada se ovim uzrocima ozbiljno pozabavimo.

Koga i zašto mrzimo?

Iz mržnje progovara strah. Mrzimo one kojih se bojimo jer nas ugrožavaju ili bar verujemo da nas ugrožavaju, što nikako nije isto. Naše su procene veoma često nepouzdane i varljive. Veoma retko procenjujemo ljude na osnovu onog što stvarno jesu i stvarno čine, daleko češće na osnovu naših predubeđenja, očekivanja i zahteva. Lako možemo poverovati da su nam neprijatelji oni koji nam niti nanose niti smeraju ikakvo zlo.

Kada se osetimo napadnutim, ugroženim, povređenim, veoma je važno da se zapitamo šta je zaista napadnuto, ugroženo, povređeno – mi sami ili nestvarna, preuveličana predstava koju gajimo o sebi, svojoj vrednosti i svom značaju. Najljuće mržnje po pravilu izazivaju povrede ove druge vrste. To znači da se osećamo ugroženim, napadnutim, teško povređenim jer drugi odbijaju da podele i priznaju našu umišljenu predstavu o sebi samima. Na ugroženost zuatim odgovaramo žestokom mržnjom.

Tako možemo proglasti neprijateljem i zamrzeti nekoga ko je zapravo prema nama potpuno ravnodušan ili nas čak i ne primećuje, i to upravo zbog njegove ravnodušnosti koja ruši naše uverenje o vlastitom značaju.

Ili možemo, što je veoma čest slučaj, zamrzeti nekoga zato što nam je u bilo kom pogledu isprednjačio jer, u svojoj umišljenosti, ne možemo da podnesemo da bilo ko u bilo čemu bude ispred nas.

Ali okrutno možemo zamrzeti i one koji previše liče na ono što ne bismo želeli da budemo a ipak jesmo, na ono zbog čega sebe preziremo. Tako će, na primer, mrzeti „lenštine“ onaj ko potajno prezire vlastitu nepriznatu lenjost, „nesposobnjakoviće“ onaj ko mrzi vlastitu nepriznatu nesposobnost, „glupake“ onaj ko se zapravo gnuša vlastite tuposti, „lopove“ onaj ko u drugima osuđuje vlastitu sklonost ka iskorištavanju i krađi a „prevarante“ onaj koji i sam voli da podvali.

Ovde je reč o klasičnom premeštanju gde se mržnja prema sebi ispoljava prerušena kao mržnja prema drugima.

Što čovek nemilosrdnije mrzi sebe, surovije će mrzeti druge.

Što je prema sebi nerealniji, osećaće se to ugroženijim i to će žešće zamrzeti one za koje je umislio da ga napadaju.

darkoni013

http://www.likaworld.net/forum/index.php?topic=1181.0