INTERVJU SA BRAJANOM BRUNIUSOM IZ NJUJORKA,

čiji je život na čudesan način zauvek promenio Satja Sai Baba. Ovaj intervju je snimljen u ašramu u Putapartiju, januara 2010 godine.

   U ranim devedesetim bio sam student i živeo sam u Oregonu. Teško sam se razboleo, tako da sam završio u bolnici sa potpunim otkazivanjem funkcija jetre i bubrega. Bio sam na dijalizi.

    U jednom trenutku, bio sam toliko bolestan da su me premestili i počeli da traže donatora za transplataciju. U to vreme zaista nisam verovao u bilo kakvog Boga, u stvari, bio sam u vijetnamskom duhu protiv bilo koje vrste religije. Dugo vremena sam bio na prijemu i otpuštanju iz bolnice. Nisam rekao svojim roditeljima, iako su moji prijatelji znali, da više nisam išao na koledž, propustio sam prvi semestar i znate, većina mojih prijatelja mi je dolazila i govorila na duhovan način koji zaista nisam podnosio i koji me je ljutio jer: šta bi umiruća osoba trebalo da radi, da se odjednom okrene Bogu, postane veoma duhovna i umre sa osmehom na licu?! Tako da mi se nije mnogo dopadala ta ideja.

   Jedne noći, toliko se pogoršalo moje zdravlje da su lekari smatrali da je vreme da pozovu moju porodicu i izvrše pripreme jer nisu našli donatora; mislio sam da umirem. Moj dobar prijatelj je doveo jednog momka koji mi je dugo pričao i jedino čega se sećam, bila je ta duboka, neverovatna, duhovna energija; tako umirujuća i magična da sam osećao da može bilo šta da se desi. Upravo kad se spremao da krene, a sestra ga je satima požurivala iz sobe, pogledao je na sat i rekao:” Sada je 11.11, to je anđeoski broj i nešto znači, nešto magično će ti se dogoditi. Želim da te ostavim uz ove reči: “ Postoji u univerzumu nežna, dobronamerna sila, puna ljubavi, verovao ti ili ne, ja verujem, veruj mi,  i jednog dana , možda uskoro, trebaće ti da zatražiš pomoć i ako zamoliš tu silu punu ljubavi ili joj pružiš ruku, ona će ti pomoći.” Sa tim je otišao. Ležao sam u krevetu još neko vreme, razmišljajući o njegovim rečima i konačno zaspao. Sledeće čega se sećam jeste da sam se probudio, pogledao na sat, bilo je 4.44 ( bio je digitalni sat u sobi ). “O, ovo mora da je drugi anđeoski broj, šta god to da znači!” Shvatio sam: probudio sam se jer mi je bilo ledeno, smrzavao sam se, drhtao sam, tako da sam pokušao da dohvatim ćebe na krevetu, ali nisam mogao da se pomerim! Uplašio sam se. Pokušao sam da dohvatim zvono koje je bilo sa moje leve strane i da pozovem sestru. Shvatio sam da ne mogu da pomerim levu ruku. Sad sam se zaista uplašio. Pokušao sam, naprežući se, ali nisam mogao da se pomerim ni milimetar.

   I tada sam odjednom shvatio da sam lebdeo! Gledajući dole na svoje telo, preplavilo me najneverovatnije osećanje  Mira i rekoh sam sebi: “O, ovo mora da je to, ti umireš!” Još minut sam lebdeo, osećajući taj Mir kojeg nikada nisam osetio pre u svom životu. Ceo moj život je bio borba, naprezanje i odjednom, osetio sam taj Mir i setio se reči onog momka: “Postoji u univerzumu nežna, dobronamerna sila, puna ljubavi, i ako zatražiš pomoć, ona će ti pomoći.” Pomislio sam: “O.K. Pokušaću.” Izmolio sam kratku molitvu lebdeći tamo u bolnici nad svojim umirućim telom i rekoh: “ Bože, znam da zapravo i nisi tamo, ali ako me čuješ za svaki slučaj, treba mi pomoć i sada bi bio dobar trenutak da dođeš.”

   Imao sam neverovatno iskustvo koje ću pokušati da opišem rečima. Nebo iznad mene se otvorilo i spustila se ta čudesna, plava svetlost, kobaltno plava i u njoj je bio oblik koji je rekao: “ Ja sam plavi anđeo i poslali su me da te odvedem kod Boga.”

 Podizao me uvis i uvis i uvis, to je trajalo večnost. Trajalo je tako dugo, konačno, prošli smo kroz neku vrstu prepreke i bio sam na mestu čiste svetlosti i čistog mira i potpune tišine. Odjednom shvatih da stojim pored Bića tako ogromnog, da sam mogao da vidim samo veliko stopalo. Bio je neverovatan stub svetlosti, tako ogroman da sam mogao da vidim kroz njega. Bio je čvrst u isto vreme, jednostavno, bio je svetlost.  Biće je progovorilo sa mnom i ne mogu sasvim da ponovim šta je reklo, možda čak ni reči nisu tačne ali je razgovaralo sa mnom i nekako me podiglo i zajedno smo leteli univerzumom. Objašnjavalo mi je stvaranje univerzuma, poreklo života, razlog zašto sam se inkarnirao u ovom telu. Između ostalog mi je reklo da je duša koja je bila u ovom telu, napustila telo, i da sam nova duša koja će biti vraćena u telo da bih mogao još da živim na zemlji. Trebalo je da se vratim. Reklo je da treba da ide, da će upotrebiti to isto telo za drugu osobu, drugu dušu. Mislim da nisam ista ona osoba koja je umrla. Mislim da sam druga duša, ali u istom telu, sa istim umom, sećanjima, porodicom.

     Putovali smo univerzumom stotinama godina. Probudio me je  lekar sledećeg jutra u bolnici, hvatajući me za ruku: “ Šta ti se dogodilo? ” Zaspao sam potpuno žut, gotovo zelen i moje oči su imale smeđu boju ( sada su veoma bele). “ Šta ti se dogodilo? Izgledaš neverovatno!”. Osećao sam se neverovatno jer mi se celokupno sećanje na to iskustvo vratilo. “ Moramo da uradimo analize i saznamo šta se to dešava.” Do uveče su stigle analize i lekar reče: “ Ne znam šta se događa ali izgleda da ti se funkcije jetre i bubrega vraćaju u normalu. Sve se vraća u normalu.” Ako ostane tako, sutra ujutru ću te otpustiti iz bolnice i dolazićeš povremeno samo na analize.” Sledećeg jutra su me otpustili iz bolnice. Jedna od stvari koju mi je Bog rekao u toj viziji je: “ Čekaj me svakoga dana u podne. Doći ću kod tebe.” I čekao sam. Svakoga dana u podne, čekao sam u svom apartmanu, sedeći na sofi. Svakoga dana u podne, zid apartmana bi se pretvorio u svetlost i taj oblik bi ušetao kroz njega, isti oblik kojeg sam video visoko gore na nebu. Šta god to bilo, dolazilo je u moj apartman, uzimalo me za ruku i mi bi putovali kroz prostor ili vreme, ne znam tačno šta, to je bilo unutrašnje putovanje. To je trajalo otprilike mesec dana.

   Krajem meseca, iznenada, nastala je tišina. Nije više bilo Boga, niti dnevnih poseta. Poslednjeg dana dešavanja, rekao mi je: “ Preseli se u Njujork.”

Pomenuo sam nekim prijateljima da sam imao duhovno iskustvo i rekoše: “ Smešno, bio si veoma neduhovan, a sada si postao religiozan!” Takođe, moji prijatelji  nisu bili duhovne osobe. “ Momci, mislim da želim da se preselim u Njujork”-rekoh im. “Neverovatno, ali baš smo o tome pričali cele prošle noći: i mi želimo da se preselimo u Njujork! Mislili smo da te ujutru pozovemo i pitamo.”

   I tako smo četvorica mojih prijatelja i ja, tri dana kasnije, kupili kartu za voz od Portlanda, Oregon, do Njujorka. Ne znam kako sam to uspeo, ali u ta tri dana sam se ispisao iz škole, prodao auto, sredio kuću, uzeo sve svoje stvari iz Portlanda i ukrcao se u voz sa svojim prijateljima, a da niko od nas pre toga nije bio u Njujorku. Odjednom sam uvideo da imam veoma malo novca, oni čak nimalo, mislim da im je bilo dovoljno  to što imaju kupljene karte. U to vreme, moja duhovna iskustva su prestala, ali sam sledio ono: “ Moraš da se preseliš u Njujork.”  Putovali  smo pet dana do Njujorka i niko od nas za to vreme nije mislio o tome ni gde ćemo ići, gde ćemo boraviti u Njujorku. I naravno, svako je sa sobom poneo tuce ogromnih kutija sa svim kućnim potrepštinama. Tako smo stigli na Pen stanicu u Njujork, u 6.30. ujutru.

   Verovatno smo imali oko 60 ogromnih kutija na gomili, usred Pen stanice, ispod ogromne  table sa listom od 30 ili 40 dolazaka vozova. Svi gledaju u nas, češu se po glavi i pitaju: “ Momci , šta ćete sa svim tim stvarima, gde idete?” Naravno, mi uopšte nismo imali ideju gde idemo! Odjednom sam se veoma uplašio i počeo da plačem. Jedan stari crnac, bele kose i bele brade, priđe mi  i reče: “ Sada je potrebno da se smiriš. Idi u toalet, isplači se malo ako ti je to potrebno, ja ću sve čuvati i kada se vratiš, biće ti jasnije šta treba da radiš.” Otišao sam u toalet i plakao. Priđe mi  jedan čovek i upita zašto plačem. Rekoh mu: “ Upravo sam stigao ovde sa prijateljima, imam milion kutija. Nemamo gde da odemo, ne poznajemo nikoga u Njujorku i imamo veoma malo novca.” Pogleda me i reče: “Moje ime je Majkl Koen . Ja sam glumac. Upravo sam dobio posao u jednom komadu u Konektikatu sledećeg meseca. Došao sam na Pen stanicu da kupim kartu, popodne odlazim. Moj apartman je tri bloka odavde i ako ćete mi ti i tvoji prijatelji platiti račune za gas i telefon, pustiću vas da ostanete besplatno, jer sam i onako nameravao da ostavim stan prazan.“ Vratio se do svoje zgrade, uzeo ručna kolica iz supermarketa i odvukao po 4,5 kutija odjednom od Pen stanice do svog apartmana. To je bila tipična zgrada u Njujorku sa šest spratova. Moji prijatelji i ja smo preneli kutije sve do vrha. Tek što smo završili, on dohvati svoj kofer i reče: “ Vreme  mi je da pođem.” Otišao je u Konektikat i nikada ga posle toga nisam više  video! Bili smo tamo oko dva meseca, zatim smo našli novi apartman i preselili se.

   Bio sam u Njujorku nekoliko meseci. Zaista sam se borio da povratim taj čudesan osećaj kojeg sam imao tokom tog meseca kada je, svakoga dana, Bog bio sa mnom. Teško je da se prevaziđe tako nešto u bilo kojoj normalnoj situaciji- ta energija i to osećanje da si jedno sa Bogom! Svakoga dana sam se molio: “Daj mi još, neka bude jače, daj mi lekcije!”  Prolazio sam kroz veoma teške situacije, veoma jake emocije, veoma jaka sećanja. U stvari, samog sebe sam kažnjavao. Išao sam na grupne meditacije, vrteo kristale u rukama, i imao sam koristi od toga, ali ono što zaista tada nisam znao jeste poruka koju mi je Baba dao, što me na kraju i dovelo ovde: “ Ne postoji ništa što treba da dobiješ, a što već nemaš, ti već  JESI sve što postoji.” U tom periodu , molio sam se da duhovni učitelj uđe u moj život i obično se kaže: “ Kad je učenik spreman, Učitelj će doći. ” Svakoga dana sam se molio: “ Bože, molim te, pošalji mi mog Učitelja ”. I on je došao. Jednoga dana sam meditirao i  osetio sam tu predivnu energiju, narančaste boje. Nisam znao šta to znači. Odjednom me preplavilo  čudesno osećanje-kao osećanje mira kojeg sam imao kada sam lebdeo nad svojim telom, spreman da umrem. Meditacija se završila.  Te noći sam usnio san:

   “ Sanjao sam da sam detektiv i da se nalazim u kući, istražujući ubistvo. Vrata su bila polomljena, otvorena, na podu je bila razbijena čaša, kapljice krvi posvuda i svi ormari su bili otvoreni; bila je provala ili ubistvo. Istraživao sam to ubistvo i išao bih svugde po kući. Otvarao bih ormar i unutra bi se nalazila fotografija čoveka u narančastoj odeći sa velikom afro frizurom; mislio sam da je u pitanju crnac, afroamerikanac ili afrikanac. Zatim bih otvorio ladicu i jedino što je bilo u njoj, bila je ta ista fotografija, veoma posebna. Otvorio bih ormarić sa lekovima u kupatilu i unutra bi bila ista takva fotografija. Na kraju sna, došao bih u spavaću sobu sa niskim, ravnim noćnim stočićem i velikim ogledalom na njemu. Na sredini ogledala bila je zakačena ista fotografija tamnoputog čoveka u narančastoj haljini i mogao sam da vidim da je cela površina ormarića bila prekrivena pepelom. Izgleda  da je pepeo padao iz te fotografije. Neko je prstom napisao telefonski broj na pepelu. Video sam taj broj i u snu bih vadio blok i zapisao ga.”

Probudio sam se ujutru. San je bio jedan od najintenzivnijih u mom životu. U snu, ja bih zapisao taj telefonski broj u bloku, ali ujutru nisam mogao da ga se setim. Bio je tako jak san, celo jutro sam razmišljao o njemu.  Nazvao sam par prijatelja, niko nije znao šta to znači i zašto sam sanjao tog tamnoputog čoveka sa velikom afro frizurom. Znate, niko nije čuo za Sai Babu, niko nije video njegovu fotografiju, niko mi nije rekao: “O, to bi moglo da liči na Sai Babu!”

   Sledeće noći, otišao sam na spavanje i ponovo usnio san. Bio je toliko živ, detaljan, u snu sam goreo da saznam šta se desilo u toj kući, zašto je sve bilo razbijeno i zašto je krv bila svugde. Ponovo sam sanjao isti san. I sledeće noći. Zatim dvaput u toku noći. Do kraja nedelje, sanjao sam ga tokom cele noći- sanjao  bi ga, probudio se, zaspao i ponovo sanjao. Tri, četiri, pet, šest, sedam, deset puta u toku noći. Postalo je skoro uznemiravajuće, toliko da  nisam više želeo da zaspim jer sam znao da ću ga sanjati i ponovo se probuditi. Na kraju mi je jedan prijatelj rekao: “U snu, uvek vadiš olovku i zapisuješ broj:  zašto ne bi stavio blok pored kreveta i pokušao da zapišeš broj čim se probudiš?” To je trajalo otprilike tri meseca. Isti san, svako veče- nekada i više puta u toku noći. Konačno, stavio sam blok i olovku pored kreveta. Prijatelj mi reče: “ Moraš da podsetiš samog sebe pre nego što zaspiš-da ćeš sanjati, probuditi se i zapisati broj. Reci sebi: “Probudiću se i zapisati broj koji sam video u snu! “ Tako sam i uradio. Ali, nikada nisam mogao da zapišem ceo broj. Zapisivao bih po nekoliko brojeva i na kraju sam shvatio da se početni 516 odnosio na Long Ajland, a ne na grad Njujork. Možda sam tek nakon nedelju dana imao nešto što je ličilo na ceo telefonski broj.

 Tog jutra sam probao da  pozovem taj broj. Čekao sam sve do 8.30. Nisam želeo nikoga da probudim. Plašljivo sam okrenuo broj, neko se javio i rekoh: “ Znate, verovatno imam pogrešan broj i ovo može da zvuči uvrnuto” Odgovorio je: “ Ne, ne, veruj mi čuo sam mnogo uvrnutih stvari, reci!”  “Pa, sanjao sam san i ovaj broj sam video u snu.” “ To mi ne zvuči nimalo uvrnuto ”. “ Šta si sanjao?”  “ Znate, sanjam taj isti san koji se ponavlja svake noći već tri meseca. Sanjam tog afričkog čoveka sa velikom afro frizurom, u narančastoj odeći.” “O, to je moj Guru. Njegovo ime je Sai Baba i živi u Indiji.” “Zar on nije crnac?-upitah.” Ne, ne, on je Indijac, iz južne Indije, oni su tamo veoma tamni. Znaš, imamo grupu koja se sastaje svake nedelje( nije rekao za bađane, već za molitvu i meditaciju) i proučavamo njegovo učenje. Večeras je, zašto ne dođeš? Na Menhetnu.” Dao mi je adresu i vreme sastajanja i reče mi: ” Ne možeš da nosiš kratke pantalone, obuci se pristojno!”

 Pozvao sam prijatelje i sve im ispričao. Mislili su da sam lud. Bio je to stvaran broj i momak je znao o kome sam govorio; bio je duhovni učitelj u Indiji. Moji prijatelji su mislili da sam skrenuo! Bio sam srećan što sam skrenuo jer: konačno sam saznao šta je moj san značio!

   Toga dana nisam radio. Šetao sam se po svom kraju u Bruklinu i tamo je bilo mnogo malih knjižara.  Posebno u jednoj  su se prodavale knjige za dolar. Prolazio sam pored i šta sam video: knjigu sa istom fotografijom iz mog sna na omotu! Zvala se“ Transformacija srca. ” Još uvek mi je najomiljenija- sa pričama poklonika. Bio sam zapanjen! Uzeo sam knjigu, ušao unutra, platio je i pomislio: “O.K. Provešću dan u čitanju.” Uđoh u metro s namerom da odem u Central Park. Bio je prelep dan i mislio sam da sednem u parku i čitam knjigu. Držao sam se za ručku u prevozu. Bila je gužva, i ljudi oko mene su se držali za ručke. Šta sam video: prsten na nečijoj ruci, sa istim licem iz mog sna i potpuno istim licem sa omota moje knjige! Ta osoba je pričala sa svojim prijateljem koji je stajao pored nje o mom Guruu Sai Babi! Potpuno sam odlepio! Nisam ništa rekao, samo sam sve to posmatrao i pomislio: “ Bože, šta mi se ovo  dešava? “

Sišao sam kod Central Parka, otišao tamo i počeo da čitam. U jednom trenutku, počeo sam da se molim. Ušao sam u kratku meditaciju i, odjednom u meditaciji , osetih kako neko stoji ispred mene. Otvorio sam oči i ugledao Svamija, kako me gleda odozgo, prekrštenih ruku , kako ga sad često viđam. Ne sećam se jasno o čemu smo razgovarali, ali znam da sam ga pitao: “ Molim te, pomozi mi , šta da učinim da brže duhovno napredujem? “ Reče mi: “ Ako želiš, možeš da prestaneš da pušiš i da ne jedeš meso.”( Nije rekao: “ Moraš “ ili “ Prekini “, rekao je : “ Ako želiš.”) ” To će ti pomoći da brže napreduješ.” I to se zaista dogodilo. U to vreme nisam pio jer sam imao toliko problema sa jetrom i bubrezima, ali sam dosta pušio i jeo meso kao većina amerikanaca. Od tog dana , prestao sam da jedem meso i prestao sam da pušim. Dan se nastavio, i završio sam u Sai centru koji se nalazio u maloj, crvenoj, prezbiteranskoj crkvi. Nisam želeo da ulazim unutra, bilo je mnogo indijaca koji su nosili sari. Čak su i zapadni članovi bili odeveni u beloj odeći – sve mi je to delovalo uvrnuto, kao da je u pitanju neki kult.  Stavili su veliki oltar sa fotografijom unutra : u pitanju je bila ista fotografija iz mog sna, ista fotografija sa prstena i ista fotografija sa omota moje knjige! Čak i da mi je delovalo uvrnuto, pomislio sam: “ Mora da si došao na pravo mesto, sve ovo ne može biti slučajnost!” On sam mi se pojavio tog dana, tako da sam znao da tu treba i da budem. Ušao sam i potražio čoveka sa kojim sam razgovarao telefonom. Predstavio me svima i rekao: “ Sada ćemo da pevamo, nećeš znati pesme, ali samo pokušaj da pratiš.” Bađani su krenuli i odjednom sam znao reči svake pesme! Ljudi koji su sedeli pored mene su  znali da sam došao prvi put u Sai centar. Upitali su me: “ Šta se dešava, znaš reči svake pesme kao da ih pevaš već deset godina!?.” Ni sam ne znam zašto se to desilo jer ni danas ne znam reči za većinu bađana.

   To je bilo tri meseca pre Babinog 70. Rođendana. Centar je vršio pripreme za ogroman grupni  odlazak u Putaparti. Zapravo, nikada nisam želeo da odem u Indiju!  Nisam mnogo razmišljao o toj zemlji. Grupa je rekla da su kupili 400 karata za avionski let. Zauzvrat, kompanija Air Indija im je podelila neke besplatne karte. Predsednik centra me upitao: “ Imamo dodatne besplatne karte, da li bi želeo da pođeš sa nama? “ “Naravno, voleo bih da idem.”- odgovorih. Pitao me koliko dugo želim da ostanem u Indiji jer je maksimum bilo šest meseci. “O.K. Onda, šest meseci  “- rekoh. ” Dajte mi kartu na šest meseci. ”(Smeh)

 Ostavio sam posao, otkazao stan, spakovao sve svoje stvari i ostavio ih kod prijatelja. Uzeo  sam pasoš i vizu za Indiju, ukrcao se na avion i stigli smo u Bangalor. To je bio pravi kulturološki šok! Prvo što sam ugledao na aerodromu je bila ogromna fotografija Svamija i to koja- ista fotografija iz mog sna, sa prstena, iz moje vizije, sa knjige, iz Sai centra! Pisalo je: Sai Baba- ašram Putaparti 190 i nešto km (bio je to stari aerodrom). Sleteli smo oko 5h ujutru. Imali smo mnogo autobusa i mislio sam o tome kako želim lepo da izgledam kad stignem u ašram. Planirao sam da odenem sako, lepu košulju, lepe pantalone, cipele. ( Smeh)

 Stigli smo u ašram, bilo je 3-4 dana pre 70. Rođendana. Nikada nisam video toliku gužvu u svom životu, oblake prašine. Tada nije bilo mnogo drveća kao danas. Svi stranci su nosili maske da ne bi dobili neku infekciju. Nije postojala kancelarija za smeštaj. Bio je ogroman šator sa mnogo stolova jer je mnogo ljudi neprekidno dolazilo. Registrovali smo se i odveli su nas u najudaljeniji šed. To je bio šok! Bilo je verovatno 150 ljudi u šedu, sa stotinu razapetih konopaca i mreža protiv komaraca iznad dušeka, sa indijskim toaletima. Neko reče: “ Treba da se presvučeš u belu odeću, moramo na daršan ”.  Bilo je oko tri popodne. Dadoše mi  belu odeću i otišli smo na daršan. Kad smo stigli do sektora 1, “sveta vrata” su bila zatvorena. Sve je bilo krcato, bio je rođendan, milion ljudi. Nismo mogli da uđemo.  Gomila je potiskivala ka vratima i ne znam zapravo šta se desilo, seva dal je stigla, zgrabila me za ruku i rekla: “ Ti, dođi! Sedi ovde! “ Bilo je to veoma otpozadi. Posle 5 min., došla je druga seva dal : “ Šta radiš ovde? Pomeri se tamo!“ Podigla me i premestila na drugo mesto. Posle par minuta, druga seva je došla i rekla: “ Šta radiš ovde, moraš da se pomeriš! “ Sedeo sam u jednoj grupi kad nas je sve zajedno podigla i premestila. Malo po malo, desilo se da sam došao veoma blizu, napred. Nekoliko minuta pre nego što je Baba izašao, Seva dal me zgrabila za ruku i rekla: “ Ti, pođi sa mnom!”  Izgurala me u prvi red, na prazno mesto gde su one sedele do samog ruba mermerne trake na podu.  Tek što sam seo, začula se muzika. U to vreme nije bilo recitovanja veda, svako je bio u tišini. Video sam ga kako izlazi iz Purnačandre na svetlost dana. Kročio je na mermernu stazu i sve vreme od samog ulaska, osećao sam da gleda pravo u mene! Hodao je graciozno i veoma polako, jednom rukom je pridržavao svoju haljinu. Mora da je pogledao drugde, mora da je uzeo neko pismo,ali jedino čega se sećam su bile Njegove oči na meni; sve vreme! Išao je pravo ka meni, gledao me netremice i upitao me umilnim glasom: “ Odakle si došao?” Odgovorih mu: “ Došao sam iz Njujorka.” “ Kako se zoveš? “  “ Brajan “.  Iznenada mi reče: “ Trebalo ti je tri meseca da shvatiš san? “ Bio sam u šoku! Zaboravio sam sve, čak i to da stoji tamo! U par sekundi, prevrteo sam ceo film, sve što se dogodilo. U jednoj sekundi mi je rekao da je On taj koji je bio uzrok svemu, da zna sve, da je On sve to pripremio i sada je došao da mi kaže: “ Ne sumnjaj, znam sve!” Još uvek sam ispunjen istim čudom baš kao i tada! Mora da sam podigao glavu samo par sekundi kasnije, ali je Baba već otišao ka nekoj drugoj osobi. Sedeo sam i plakao. Plakao sam sve vreme na daršanu. Nikada nisam doživeo da se neko potpuno brine o meni, sve je bilo pripremljeno samo za mene! I tako sam ostao šest meseci u Indiji. Mogu da kažem da su to bili šest meseci, najboljih i najgorih  u mom životu  kao što je to često ovde- veoma teško, ali i nagrađujuće! Reći ću vam najpre ono najbolje što mi se dogodilo- jer to obično vodi ka najgorem, naročito kada je Baba u pitanju! Što više lepoga doživljavaš, to je više lošega kroz šta moraš da prođeš. To je deo blagoslova kojeg dobijamo ovde. Sve je to spoljašnjost, stvarnost nije onakva kakvom se čini. Ono što deluje kao dobro je obično loše, a ono što deluje kao loše je obično dobro za nas.

   Sledećeg dana, nakon tog daršana, osoba mi je prišla i rekla: “ Baba želi da radiš!” Predala mi je propusnicu za osoblje i rekla:  “Tvoj posao će trajati sve do daršana, tako da možeš da koristiš propusnicu i ulaziš kroz ulaz za osoblje. Unutra će biti mesto gde možeš svaki dan da sedneš i dobiješ dobar daršan. Jedino što moraš da ustaješ svako jutro u tri sata ujutru (što nikada pre nisam radio) i počneš sa poslom u 3.30h! Tako sam počeo sa poslom, sa jednim grkom Andreasom. Bili smo zajedno u istom šedu. Naš posao je bio da pravimo ukrase od cveća za oltare i puđe. Išli bi rano ujutru u selo po cveće, uradili bi posao a onda otrčali u mandir i sedali na svoja mesta u prvom redu, ispred verande i gledali Svamija. Svakoga dana, dvaput dnevno imao bih predivan daršan. Svami bi došao, stao i pričao sa nama.  Ustao bih, pljesnuo bi me po licu, potapšao po ramenu. Veoma često se pravio da nije znao ko sam! Svakoga dana me pitao: “ Ko si ti? Odakle si došao? Koliko dugo ostaješ? Kako se zoveš?”, uvek ista pitanja.  Svaki put sam hteo da mu kažem: “ Svami, molim te, intervju”, ali  kad  god bi On stao, ja bih zanemeo. Mnogo puta me pitao: “Odakle si došao?” i ja nisam mogao da izustim ni reč! Udahnuo bih, ali nisam mogao da izdahnem, da progovorim. Imao sam toliko mnogo pažnje, ljudi su govorili: “ Bože, to je toliko posebno! Neverovatno! Koliko pažnje! Svaki dan razgovara sa tobom!” Svi su mi davali pisma jer bi svaki dan blagoslovio i dodirnuo bi sve što bih mu ponudio. Nisam mu nudio ništa svoje, zapravo, nisam ni bio svestan šta sam imao tada!

   Jednom prilikom, Svami je materijalizovao plavu, lapis đapamalu za mog dobrog prijatelja koji je sedeo do mene, i ovaj  mi ju je poklonio. Svami mu je takođe dao zlatni sat, dao mu je mnogo stvari- jedan od onih zelenih prstenova, ogrlicu…Počeo sam da upotrebljavam đapamalu, moleći se po ceo dan dok sam išao naokolo.  Osećao sam se zaista blagoslovljeno! Svakoga dana, imali smo isto mesto na daršanu.  Jednoga dana , iznenada, Svami mi priđe i pogleda me sa visine i reče nešto na telugu. Upitah ga: “ Molim, Svami ?”  On ponovi , veoma glasno. Iznenada, ljudi oko mene su počeli da se povlače. Svi stariji muškarci, svo starije osoblje, svi su se udaljili na metar od mene. Upitah šta je Svami rekao, a čovek do mene mi je dao znak rukama koji je značio: “ Što dalje ode mene!” Zatim upitah drugog čoveka šta je Svami rekao, dodajući da ne govorim telugu i on mi je odgovorio: “ Drži se dalje od mene!” Bio sam u šoku! Svami je otišao. Daršan se završio i pokušao sam da razgovaram sa  ljudima: “ Morate mi reći šta je Svami rekao, nisam razumeo!” Niko nije želeo sa mnom da razgovara.

   Sledećeg jutra, stigao sam na daršan i otišao do vrata za osoblje kada mi momak reče da vratim propusnicu jer mi je ukinuta povlastica.” Molim?”-rekoh u šoku. Osoba koja mi je dala taj posao mi je rekla na kraju : “Žao mi je, Svami je rekao da ne možeš više da radiš ovde! Zahvaljujemo se na tvojoj usluzi, ali nam nije više potrebna!” Moj prijatelj je zadržao posao, propusnicu za osoblje i Svami mu je na kraju dao i sobu!

 Čak i u šedu, ljudi su čuli glasine. Svi su se oko mene udaljili, ostavljajući prazan prostor. Bilo je užasno! Posle par dana niko u ašramu nije hteo da razgovara sa mnom! Svi oni koji su se prijateljski ophodili, osoblje, osobe koje su me zvale na ručak- niko nije razgovarao sa mnom! Niko mi nije rekao šta je Svami rekao. Većina i nije znala razlog ali su videli od drugih, misleći da to nešto znači. Jednoga dana otišao sam na glavni ulaz gde su se čekali redovi za broj. Momak mi reče: “Žao mi je, ne možeš da uđeš!” Sedeo sam vani, plakao i plakao! Šta se desilo? Zašto niko neće da razgovara sa mnom, čak ni da me pusti unutra na daršan? Čak i na najužasnijem mestu, u šedu, niko nije želeo da spava pored mene! Bio sam očajan.  Nedeljama nisam mogao da idem na daršan, išao sam okolo plačući, nekada su me puštali i sedeo bih veoma otpozadi, (obično je to bilo prvog dana dolaska nove grupe) pre nego što bi saznali:” Ovaj momak ne sme da uđe”. 

Na zapadnoj strani ašrama, bila je jedna starija žena koja bi sedela ispred na stepenicama, za vreme daršana, mislim da nije mogla da hoda. Jednoga dana me pozvala i rekla: “Gledam te svakog dana kako plačeš, znam šta ti se dešava. Razumem, to se dešava mnogima. Svami ti je poklanjao mnogo pažnje, a sada čak neće ni da razgovara sa tobom. Ukinuo ti je sve povlastice koje ti je dao, i ti želiš da odeš.” ”Da! Čak iako pokušavam da promenim avionsku kartu i odem ranije odavde, zaglavljen sam  i ne mogu da odem, sprečen sam! “ “Misliš da te je Svami napustio, zar ne?”-reče mi.”Da, potpuno me je napustio” “Ne, grešiš! On ti upravo sada poklanja više pažnje nego bilo kome drugome u ašramu! U ovom trenutku svaka osoba u ašramu radi za njega, ne bi li ti dobio najveću pažnju! Ovo je vatreno iskušenje koje nam Bog daje. Ne možeš biti duhovno jak ukoliko te svi ne napuste! Ne možeš postati zlato, ukoliko ne prođeš kroz vatru transformacije! Svami ti je tokom dva meseca davao čistu energiju transformacije. Sada te je stavio na krst , kali te kao zlato, da ukloni nečistoće! Znam da izgleda kao da je veoma loše. Ali, moraš da ostaneš jak u ovom trenutku i izaći ćeš iz svega, sve će biti dobro! Zapamti, ti nisi ovde zbog ljudi već zbog Svamija, šta oni misle o tebi, nije važno.”

   Ostao sam, očajan, ali sam zaista naučio da se molim. Naučio sam da koristim brojanicu i usredsredim se na jednu jedinu misao- u svakom govoru On je isticao: “Ja sam Bog, ja sam Bog, ne razlikujem se od Boga!”  To sam stalno ponavljao, sve vreme dok sam išao po ašramu.

Nekako, doživeo sam transcendentalno iskustvo. Ceo svet je nestao i ja sam se jednostavno stopio sa svime, možda to preterano zvuči, ali odjednom nije bilo drugih ljudi, sve je bilo JEDNO i čudio sam se: život je postao tako lak, Bog je preuzeo kontrolu. Bilo je to moćno iskustvo, dar koji mi je dao Svami! Nikada više nisam imao tako duboko iskustvo, ma koliko se trudio. To iskustvo je postalo moj vodič tokom svih ovih godina, iskustvo- Ja sam JEDNO. Kao i  iskustvo da doživim bilo koje užasno osećanje i budem svestan ko sam i gde sam, bez obzira kako to  izgleda. Znam da sam na Božjem putu i da je Svami taj koji ima kontrolu.  (15 god. je prošlo od tog prvog iskustva sa Svamijem)

Ted: “Za kraj, možeš li nam reći: “ Ko je Sai Baba?”

 Brajan: “Sai Baba- sam ja. Sai Baba- si ti. Sai Baba je vazduh između nas. On je svako i On je sve!”.                                         

 Izvor: http: //vimeo.com/ 9295831