Čitavih 9 (prekasno) kasnije . Čitavih 270 dana priča dozvoljava imati svoj jednako junački nastavak …(loše mi je.) I što sad? Što bih , molim te , kao jedinka ženskog roda individualne osobnosti trebala reći na tvoju pojavu u mom malom smotanom mjehuriću izmiksanih osjećaja?! Ponovo . Eh…da mi je biti morski pas . A (oprosti što nekako cjepidlačim) , taman sam obavila ono famozno proljetno spremanje hard memorije u glavi . I skoro , ali skoro sam te u potpunosti uspjela izbaciti . I pobrisala sam većinu (lažem) podataka iz naše lične , najosobnije povijesti .

I prestala sam plakati (potpuno) . I šokirati se (skoro) . I donekle sam uspjela stisnuti enter na svoje lude dane s tobom u njima . Naučila sam komande poput „bok“ i „hej“ . Nemojmo isključiti ni to da sam pogled primirila pa više ne izbeljim oči baš svaki put . I ne …“gledam si utrobu“ kad te vidim . I taman sam se recimo , ukalupila! U kalupe današnjeg naročito pristojnog , šutljivog i pogni glavu na sve i svakom društva (čast izuzecima!) a onda …gnomu jedan , evo te opet . Oprostite mi svi živi …i nadobudni . I voljeni i zaljubljeni .

No ova ljubav …me povremeno zaista izživcira- točka Komplicirana ova neka ljubav …izdubi mi glavu više - ko' vjeverica žir . U nekom trenu misliš da je svaki centimetar pameti jedino što moraš dati . A onda ti pamet povuče i osmjeh i jasno razmišljanje …pa si jedno dulje vrijeme kombinacija uspješna koliko i krava i balet . Onda malo odrasteš pa si graciozni slon . Do trena kad se potpuno regeneriraš na neku nepoznatu foru i pretvoriš se u dvonožno ljudsko biće kakvo si nekad bio (s nekim novim čavlićima i zakrpama…) , e – u taj tren neka se milostiva ruka odluči udariti po nekoj ploči i reći : „Sad smo se odmorili , pa možemo u novi krug!“ …i tako .

Evo i mene u tom novom . Stari nikako ne treba predugo voziti ... (to mi je za sve one nebuloze o životu u leru , za sve one „ne treba počinjati novo dok ne završiš staro…“) ; sve znam . Kunem se ; da nije smiješno – plakala bih . Gore od Pepeljuge . Ovako …smijem nam se . Beljim se ko dijete i nastavljam živjeti . Ta ne želim muke s nekim borama prije 35te . Samo smijalice dolaze u obzir ! I da si i sam Conan Barbarin …mrgoditi se neću . Nikako . A sad me ispričaj . Idem pretpostaviti neki scenarij …neki najluđi mogući (i znam da neću biti ni blizu onog što mi se/nam se – sprema , ali zapravo ; to je trenutno nebitno) . O tom valjda mogu i sutra . Ako mi ta ruka i ti prsti , bar taj izbor dozvole . Do tad … , a valjda – „Vežite pojaseve – polijećemo?!“