Osoba sam koja kada nešto doživi lepo ili manje lepo, moram posle izvesnog vremena to sa nekim podeliti. Pa evo jednog događaja.

Retko se desi, da kada neznam šta bih sa sobom u toku dana, isplaniram kratko putovanje vlakom, jer vlakove volim, i sebi priuštim taj maleni užitak.

Tako je to bilo i ovoga puta. Na šalteru me je upitala do kuda želim kartu?  na moje pitanje koji prvi vlak ima odlazak sam saznala, da će moj izlet biti svega 150 km udaljen i da imam i povratak u odgovarajuće vreme. Posle klaj klaj vožnje i prelepe pokrajine koju sam posmatrala, stigla sam i do mora.

Moreeeeee! viknula sam u sebi.

Kao magnet me je vukla obala. Bila sam presretna kada sam sela i sa pogledom na plavo mirno more naručila kavicu. Proletnje Sunce, ljuljuškanje barkica i umereni vrvež je učini da osetim sreću, da sam živa, da sam zdrava, da se osetim zadovoljnom što sam u mogućnosti sebi to priuštiti.

I dok sam tako srkutala ukusnu kavicu, upijala lepotu te plave vode, koja mi pričinjava toliko zadovoljstvo, konobar mi je prišao i pitao: jeste vi gospođa Srce? uđite u restoran, neko vas želi videti.  Video je da sam bila veoma iznenađena i zbunjena pa je brzo dodao: to je gospođo iznenađenje.

Sa nevericom sam ipak ustala i krenula u lokal. Na vratima sam zastala i pogledala po polupraznom prostoru.....u tom momentu neko iza leđa mi je rekao aprilililiiiiiii.