Koliko je lako prihvatit istinsku odgovornost za svoj život i sudbinu?

I tu spoznaju-činjenicu da sve u svom svijetu kreiramo sami..

Sve sve sve sve..

Počevši od situacije u kojoj se rodismo il nađosmo. Samo rezultat nekih prijašnjih kreacija..izbora..čijih? naših naravno..tvojih burazu... sestrice..

Bilo bi lijepo i lijeno da su sve to samo pomodne fraze zar ne?

Dajte mi vanjskog neprijatelja.. ma lako ću se ja s njim obračunat..malo će biti kukanja, povlačenja, pregrupiranja al onda se zna..

krivac je onaj koji napada..!

Jer...obrambeni rat obično završi hepiendom. Po branitelje..

Svoje nedamo tuđe nećemo.

A stvari stoje tako da bi baš trebalo dati to „svoje“. Bacit u vatru pa nek se razloži i vrati tamo otkud je i bilo posuđeno.

Svoje, naše? Otprilike kao i vjetar koji nam prolazi kroz prste..

Sve te naše mane il hranjene iluzije nisu ništa drugo nego posuđene knjige iz knjižnice.
Pročitaj, prožvači, shvati lekciju i vrati knjigu. I ne posuđuj istu više. Jer lektire ima fala bogu ko u priči, a priči nikad kraja..

Nikad? Nikad ne reci nikad..

Dakle s okupatorima bi lako.
Ma bili to partizani, ustaše, ljudi, ljudožderi, zvijeri, sistemi, prolaznost vremena, nepravedni Bogovi, iluminati šta ti ja znam..

Al navalit na samog sebe? Na tu finu, mesnatu, debelu guzu.
Od tog pustog naslanog i slojevitog celulita nije lako doći do kosti. A vele da su prave informacije upravo tamo. U kostima.

Pa prihvatit i priglit tu grbavu i neprivlačnu istinu da....

Tko god i što god te u životu prevari sam si se prevario..O da..
I nije uopće bed. Prihvati to.
To i jest početak tvoje prave karijere.

Al dosta grebuckanja po živcima.
Nije poanta da se nerviraš u prazno...

Nego da kreiraš i prekreiraš samog sebe dok se konačno ne iskreiraš..

OK, malo se i propucaš pritom..
Neki skroz ukrivo guraju pa nasilu idu glavom kroz zid..
Pa prolupaju, jasno..

Ne uspije se odmah. Iz prve. Majstorstvo kreiranja dolazi s kilometražom.
Od početnika do pravog meštra, ima se šta stvarat.

A nekima uopće níje do stvaranja iz samog sebe.
Pomire se valjda i zaplivaju s iluzijom da su prema sebi nekreativni i amen, pa o glavu kamen. Il obrnuto.
Bilo kako bilo, oni zapravo vole i žele da se njih kakti oblikuje. Pa ko mačke urlaju pritom.

Svatko tko ovo pročita reći će..Šta ovaj melje..Ma ja to sve znam..

Ma znaš klinac..

Da znaš bio bi u stanju stvaralačkog nadahnuća non-stop. Ili barem, na onom slatkom rubu istog (mmmm)

A ne ovako bratac.. sestrice.. kao vječna žrtva nekih tuđih stvaranja..
Koja kad ima malo mira i kad kreator ode drugim poslom tek povremeno uzme stvar u svoje ruke.

Misleći onda, kroz tu mrvu inspiracije, da je to valjda vrhunac koji ti je dan..
Ma kozmička energija, ni više ni manje..

A u pauzi između stvaranja i prekrajanja u svojoj glavi, plač i samosažalijevanje.
Jer ipak ti vrlo dobro znaš da to nije to.

Kreni jednom s pravim stvaranjem.
Ne prekreiranjem drugih, to je druga, još gora varijanta tek prolaznog zadovoljavanja ega.

Kreiranjem najiskrenijeg sebe.

Donesi odluku, prihvati odgovornost i samo hrabro. Neka traje koliko treba. Neka i zaboli, uživaj.
Nemaš šta izgubit, ovdje svaka kuglica dobiva. I neka te ne bude strah da se napumpaš.

To što onda urodi plodom..
Iskreno, golo, ko od majke rođeno...

To si zapravo TI.

I onda dobrodošao..
Rodilište će biti u ekstazi. Puno njih će ti se veselit.
ON najviše. Glavni poroditelj.

No ne skačimo pred rudo..

prije svega toga....

Ugodno i plodno stvaranje ti želim ;-)