Nisam imao prilike da vidim (pročitam) loše nastupe osoba koje se međusobno optužuju.
Dakle, ne vidim ni „teške“ realne povode.
Ako neko najavljuje da odstupa - da mu nije žao, mislim, ne bi se ni oglašavao.
Na forumima, gde je bilo oštrih polemika, nije mi padalo na pamet da odstupim zbog napada na mene.
Ili zbog izrečenih uvreda.
(Pomisao o istupanju - samo kao posledica moje procene da ta vrsta komunikacije, ili ta virtuelna forma, više nema svrhu.)
Na napade sam nastojao da polemički, koliko umem, dostojno odgovorim.
Prizanjem, bilo je tu polemičarskog žara, koji je shvatan kao iznerviranost ili uvređenost (a nikada to nije bio).
Uvrede sam doživljavao kao probleme onoga ko vređa. Preki put, kada nema argumenata. Ili kao stvar prizemnog karaktera.
Od takvih se nisam sklanjao. Što bi mislio da ga se plašim (ovo se odnosi i na realni život)! Ali sam nastojao da pronađem takvom slučaju primerenu taktiku regovanja, a koja nije njegov nivo - vređanje.
Obično to bude - kroz šaljivo poigravanje.
Uredništvo ne reaguje?
Pa, kako ono može da izgladi probleme naših interakcija?