Upisao:
OBJAVLJENO:
PROČITANO
556
OD 14.01.2018.PUTA
SANJA DOLEŽAL
Sanjam da sam u nekoj kući,starinskoj ,s visokim stropovima.Odjednom čujem glasove i vidim Sanju Doležal i njenog muža.(Ne znam je li to zaista njen muž.)I u jednom trenu sam promatrač,u drugom sam taj muž.Ona ga drži za lijevu ruku,bijesna je i vodi ga prema vratima.Što god taj muž kaže,ona viče na njega,njena kratka plava kosa cijelo vrijeme leti oko je,i ona mi najviše pažnje odvlači,jer je zlatno plava,skoro kao da stvara neku blagu svjetlost oko njene glave.Govori mu da zašuti i da ne zaboravi da ona ipak ima pištolj i isti mu prislanja na glavu.Odjednom sam ja taj muž i čujem kako zvoni telefon,želim se javiti,ali mi ona ne dozvoljava,odguruje me i odlazi penjući se uz stepenice.Koristim tu priliku da pobjegnem iz kuće,ali sam to opet ja.Kad sam izašla iz kuće bila je večer,mrak,shvatila sam da sam u Nazorovoj ulici.Ispred me čekao neki tamni terenac,kraj njega neki stariji čovjek.Ušla sam u auto,vozili smo se tom krivudavom cestom,blatnjavom,bilo je i ljudi,ali me nije brinulo baš hoćemo li ih zgaziti jer je taj čovjek dosta brzo vozio.Odjednom smo stali i rekao mi je da se pomaknem jer će doći taj muž od Sanje Doležal,i da moram ići u nekakav bunker iza u autu.Okrenem se i vidim da u tom bunkeru ima nekakvo sivozeleno platno,kao za šator,i malo se uplašim.Budući se taj muž ne pojavljuje,stajemo kod nekog hotela,ulazimo unutra i svi su sami Kinezi.Osjećam da mi se sprema neka opasnost,ali ne dozvoljavam da me strah obuzme.Taj čovjek mi daje nekakve ključeve da otvorim sobu br.3.Dođem do sobe na kojoj piše br.3,biram crveni ključ i njime otvaram vrata,ali oprezno jer mislim da je netko u sobi i da će me upucati.Otvaram vrata i izmičem se,ali u sobi nema nikoga.Taj čovjek mi govori da ulazim u sobu i govori mi da čekam muža od Sanje,jer će se on tu skrivati.Pitam ga gdje on sad,a taj čovjek kroz zube bijesan govori da je prvo morao se naći s nekim kurvešinama.Govorim sebi da se ne plašim jer ću takvog čovjeka lako svladati i već gledam kako ću pobjeći kroz prozor kad ovaj ode,jer smo u prizemlju i nije visoko.Ali taj čovjek nikako ne odlazi i počinje pušiti i to jednu za drugom.Odjednom su u sobi 2 ženske osobe,jedna je bila crna;crne kose i u crnoj odjeći,a druga je bila plavuša kratke plave kose,ali nije bila Sanja.I one puše cigarete i nikako da odu.Crna ženska je pogledala kroz prozor,htjela je pobjeći,skočila je kroz njega,bio je zatvoren.Ja i plava ženska smo pogledale kroz prozor,ova je ležala na podu kao da je mrtva,i shvatila sam da smo puno više iznad nego sam mislila.Ova se počinje micati,živa je,i hvata se za lijevu nogu pa za lijevo rame,slomila ih je i jako ju bole,ali čujemo da hitna dolazi po nju i mičemo se od prozora.Odjednom je ta plava ženska moja sestra,vidim da je s nama moja nećakinja i moja mama koje sjede za okruglim stolom.Prilazi joj moja sestra i počinju guliti krumpir.Ja na stolu vidim šalicu veću i fildžan,mali.U njima je bijela kava.Uzimam šalicu i uzmem gutljaj kave,fina je i topla;ali mi mama govori da pijem iz fildžana,da je šalica njena.Uzmam ga i pijem iz fildžana,kava je ista.Netko kuca na vrata,otvaram i vidim da je to onaj čovjek iz terenca.Ja sam opet sama u sobi.On mi govori da se sakrijem,jer će doći Sanjin muž.I opet sam samo promatrač,u sobu ulazi muž,a za njim nekakvi novinari i snimatelji.On je pun sebe,imponiraju mu kamere,baca se na krevet i počinje se šepuriti.Ja se čudim i smijem jer su mu hlače pale s guzice i vide mu se gaće i sramoti se.Izlazim iz tog hotela,dan je,oblačno je,sad sam u nekom naselju sa novim crveno sivim zgradama,ispred tog hotela je policija,specijalci i čovjek iz terenca je policajac.I ja sam isto policajka,tj specijalka.Imam pancirku na sebi,oko struka pojas sa pištoljem.Stojimo kraj istog terenca i taj čovjek mi govori da se strpim još malo,da pustim da se Sanjin muž još malo gušta pred kamerama,to su mu zadnji trenuci na slobodi i da ćemo ga uhvatiti.Zadovoljno se smješkam i krećem prema hotelu,a za mnom i cijela ekipa specijalaca.
bglavac
irida
edin.kecanovic
