U nekoj sam kući, stojim kraj krletke a u njoj jedan gardelin. Svakoga dan na krletku slijeće i neki kanarinac, obilazi gardelina, ulazi u krletku ali ne kroz vrata, i ljubuje sa svojom dragom. Uglavnom, kanarinac zna pronaći način kako ući u krletku da bi dane provodio sa svojom ljubljenom.

Sve ja to u svom snu promatram, mislim o njihovoj ljubavi, i onda jednog dana nešto petljam po krletki, mislim da me zanimao način na koji se to može ući u krletku a da nije standardan način, kao što su ulazna vratra. I tu nešto pokvarim. Ne znam što točno, ali kanarinac više ne može unutra. Tužna sam zbog toga. A tužan je i gardelin koji se od toga naočigled počne smanjivati sve dok ne dođe na razinu neke igračkice. Samo mu oči rastu. One su velike i okrugle, kao oči koje se pune suzama koje nikako ne mogu poteći.

Napokon se odlučim, želim ispraviti stvar koju sam pokvarila, mada jako strahujem od vlasnika. Znam da će gardelin pobjeći a ja neću znati kakav odgovor ponuditi vlasniku. I tako sam to učinila, otvorila sam vratašca, kanarinac je čekao s vanjske strane krletke, a mali gardelin s velikim očima je skočio na rub otvorenih vrata. Ne znam je li i poletio jer sam se tu probudila....