Sanjam da spavam i da me budi usred noći zvono na vratima.Dižem se,otvaram vrata i ispred vrata nađem nekakvu skriptu.Bijeli papiri s crnim plastičnim spiralnim uvezom.U biti je to jedno dugačko pismo,ali skriptirano;upućeno je meni,od dečka iz mog zadnjeg sna.Ugl,u pismu piše da se ja njemu jako sviđam,da me voli i da se strpim i opustim i da će ljubav doći,da i njemu treba vremena da se navikne, i da te njegove mane koje meni smetaju će se s vremenom popraviti,doći će sve na svoje.Pismo mi je jako lijepo,iako mi je čudno da je napisano kao skripta i ima jako puno gramatičkih greški.Govorim sebi da sve te greške nisu bitne,već je bitan sadržaj i poruka i da ne budem toliko kritična.Nakon toga sam u sestrinoj kući,igram se s nećakinjom,koja sad ima skroz kratku kosu,skoro izbrijanu glavu,i izgleda više kao novorođenče,nego kao curica od 4.5 god.Odjednom nećakinja želi da ju hranim s nutellom,ali ne želim joj dati onoliko koliko ona želi jer joj toliko šećera šteti,ali ona svaki put počne plakati i vrištati poput nekog razmaženog derišta.Meni je toga dosta i kažem joj da neće i ne može uvijek biti onako kako ona želi i da se isti tren umiri.Nećakinja legne u krevet između sestre i mene i smiri se,a moja sestra ju mazi govori joj:"Ajde sad fino reci...teta Ada je pobijedila."Ja se zadovoljno smješkam.Sad sam odjednom u Zagrebu,frendica Josipa i ja šetamo gradom,točnije iz Ilice skrećemo u Frankopansku.Dok razgovaramo,meni neka hrana padne na pod,obje se sagnemo da ju podignemo,i odjednom počnemo jesti tu hranu na podu jer ju više ne možemo skupiti.Odjednom se zemlja počne tresti i shvatimo da je potres,i to dosta jak.To potraje nekoliko sekundi,nas dvije ostajemo na podu.Kad se smirilo,krenemo hodati po gradu da vidimo jel ima štete.Ljudi i dalje leže na podu,i to ne potrbuške,nego poput mački na sve 4,samo rukama i stopalima dodiruju pod i tako se drže iznad zemlje.Odjednom se čuju neki vriskovi i sirene,i vidimo kako hitna na motorima odvozi ranjenje.Nakon toga sam u stanu s bivšom cimericom,noć je,a ona se sprema u šetnju s frendicom i lijepo su se uredile,cimerica u prekrasnu usku bijelu haljinu s rozim cvjetovima,a njena frendica u i neku crnu,isto usku i elegantnu,više poslovnu haljinu.Obje su kosu svezale u punđu i izgledaju jako razigrano i zavodljivo.Pitam cimericu gdje se idu šetati,a ona kaže da idu do Jaruna,u neku ulicu koja se zove Bisovićeva ili Boškovićeva( nisam sigurna,ali sa "B" počinje);čudi me zašto idu tamo i zašto nose upaljene fenjere u rukama.Kaže mi da je ta ulica inače malo stravična,da se svašta tamo događa i počne mi pričati što su zadnji put tamo doživjele,a ja ju prekinem i kažem da o takvim stvarima uopće ne želim znati.Njih dvije odu,a ja se preko laptopa nastavim dopisivati s jednom curom iz bivšeg razreda iz srednje,Ivana.Govori mi kako nikad ne bi rekla da ćemo se nas dvije ovako slagati i da ju ja razumijem bolje nego itko drugi.