PSIHOANALITIČKO TUMAČENJE SNOVA
Psihologija
 |
| Jednorog |
Danas, kada se pomene san pomislimo na Frojda i Junga, na seksualne i faličke simbole, ali ne samo i isključivo na njih. Pomislimo, možda, i na neuronauku, na kognitivnu teoriju snova, na holističku prirodu geštalt terapije Frica Perlsa po kojoj su snovi "kraljevski put do integracije", ali pomislimo, možda, i na snove i sećanja koji opsedaju starog profesora Isaka Borga u Bergmanovim Divljim jagodama (Smultronstallet, 1957) ili na Gregorija Peka progonjenog nadrealističkim košmarima u Hičkokovom filmu Začaran (Spellbound, 1945) podvučenom briljantnim Dalijevim dizajnom, ili možda na halucinantne psihodelične eskapade Sida Bareta?
Vek koji će nam, između ostalog, doneti otkriće genoma, Specijalnu teoriju relativnosti, dva Velika rata i pad Berlinskog zida otvorio je Zigmund Frojd (1856-1939) prvim sistematičnim remek-delom psihoanalitičke revolucije, knjigom Tumačenje snova (Die Traumdeutung). Zanimljivo je, da je Frojd delo napisao 1899. godine, ali je tražio da bude štampano 1900. kako bi otvorio 20. vek u sam osvit herojskog doba psihoanalize (ispostaviće se da je tih godina rođen i Žak Lakan). Za prvih šest godina Tumačenje snova je prodato u svega 600 primeraka, ali posle njega više ništa neće biti isto.
|
|
|
San |
Te 1900. godine počinje naučno tumačenje snova postavljanjem osnova za dubinsku psihologiju ustanovljenu Frojdovom psihoanalizom i analizom individualno nesvesnog iz čega proishodi i dinamika sna. U intelektualnu avanturu razvijanja svoje teorije Frojd je krenuo analizom vlastitih snova za šta mu je poseban podsticaj predstavljalo osećanje tragičke krivice prema ocu Jakobu, koje je ostalo od najranije mladosti, a koje će ga svojim nepodnošljivim nabojem dovesti i do prvog nagoveštaja oceubilačke dimenzije edipalne organizacije koju će izložiti u Tumačenju snova.
Frojd se vremenom pored vlastitih snova koje je do tančina opisivao svojoj supruzi Marti, zainteresovao i za snove svojih neurotičnih pacijenata, koji su onog časa kada je prestao da deluje pritiskom ili sugestijom na njih, kada im je dozvolio da se slobodno izražavaju, počeli spontano da mu opisuju svoje snove. Stekao je utisak da su snovi značajni, te je počeo i da ih beleži. Frojd polako postaje psihoanalitičar koji "vlastito nesvesno povija kao receptivni organ ka pacijentovom nesvesnom koje se lagano pomalja". Na tom putu u pacijentovo nesvesno najviše mu je pomogla Fani Mozer koja mu je tokom seanse ponavljala: "Ne govorite mi, ne dodirujte me samo me slušajte". To je predstavljalo začetak slobodnih asocijacija.
Uvođenje slobodnih asocijacija predstavlja najodlučniji momenat u istoriji psihoanalize. Pošto se pacijent opustio fizički i mentalno Frojd od njega ne traži da se seti izvora svojih nevolja, nego mu pomaže da pusti misli na volju ne sputavajući ga svojom kontrolom. Metodom slobodnih asocijacija Frojd je otkrio i manifestni (svesno iskustvo tokom sna) i latentni (ono skriveno u nesvesnom) sadržaj sna. Time je ovaj strastveni kolekcionar egipatskih i klasičnih antikviteta poput arheologa počeo da dešifruje nepoznati jezik snova polako sve više otvarajući podzemne odaje bolnog i skrivenog pamćenja.
Frojdovo tumačenje snova
|
|
|
Uticaj Frojdovog psihoanalitičkog tumačenja snova na Dalija |
Odlazeći na spavanje čovek svake noći na isti način na koji skida svoje odelo svlači i svoju psihu, odriče se svojih psihičkih tekovina te se u oba aspekta i fizičkom i psihičkom približava situaciji sa samog početka životnog razvoja. Somatski posmatrano, spavanje je, po Frojdu, reaktiviranje boravka u majčinoj utrobi. O tome svedoče stanje mirovanja, toplota, odsutnost nadražaja i fetusni položaj u kome ljudi spavaju. Najviše odmora donose oni snovi za vreme kojih je um najmanje aktivan, pa stoga snovi imaju po Frojdu imaju zadatak da utišaju svest i očuvaju proces spavanja što nije baš lak zadatak.
Kako u toku spavanja slabi budnost našeg unutrašnjeg policajca Superega koji nam nameće zakone suprotstavljene našim željama, u snovima stvaranjem kompletne narcističke situacije dobijamo pravu priliku za ispunjenje potisnutih želja, agresivnih poriva i seksualnih nagona koji se nisu mogli ostvariti, već su ostali zakopani u dubini podsvesti. Problem se, međutim, javlja zbog toga što se sudbina potiskivanja za pojedini nagon sastoji u nemogućnosti olakog prelaska iz sistema nesvesnoga u sistem predsvesnoga. Sam materijal nesvesnog je potisnut sadržaj.
Um, naime, u sebi krije dve odaje: svesno i nesvesno i njihove želje se često razlikuju. Kada su svesno i nesvesno saglasni oko onoga što žele, onda je san ispunjenje želje (dok je išao u školu Frojdu se često dešavalo da prečuje buku budilnika sanjajući sebe kako leži na osunčanoj poljani u švajcarskim brdima što na najplastičniji način ilustruje dvostruku funkciju sna da bude čuvar spavanja, koji nas štiti od spoljašnjih nadražaja /budilnik/ i da ispunjava želju /nastavak spavanja/). Međutim, kada su želje nesvesnog uma drugačije, onda je "san prerušeno ispunjenje potisnute želje". Na taj način, san kao kombinacija dnevnih ostataka (pojedinih dnevnih sećanja) i energije sadržane u nesvesnoj potisnutoj želji predstavlja suočavanje s neželjenim nagonskim impulsima.
Frojdova teorija smatra da kod svakog čoveka postoje želje za koje ne bi voleo da drugi znaju, kao i želje za koje on sam ne bi želeo da zna, pa su zato te želje maskirane, a latentne misli potisnute, što se postiže cenzurom koja propušta samo ono što je njoj prijatno, dok u nesvesno potiskuje te nedozvoljene želje (ukoliko san probudi snevača znači da cenzura nije bila efikasna).
Dakle, kada čuvar vrata ili cenzor radi, san tada deluje drugačije od originalne želje, a želje se pojavljuju u izopačenoj formi, kako ne bi bile prepoznate od svesnog dela ličnosti, za šta je dobar primer pisac koji u strahu od cenzure ublažava i izopačuje izražavanje svog mišljenja, pa stoga počinje da govori u aluzijama u prerušenom obliku koji deluje bezazleno. Govoreći šta se desilo između dva mandarina u Kini on, zapravo, govori o činovnicima u svojoj domovini (nešto slično srećemo u holivudskoj "dramaturgiji termita" Manija Farbera po kojoj je priča samo osnov da bi se ispod nje sabijala značenja a ispred nje nudile alegorije). Da bi se otkrile te skrivene misli sna prekrivene aluzijama potrebno je njihovo pretvaranje u latentni sadržaj sna, tj. tumačenje manifestnog sadržaja sna. U tom slučaju prvo se mora napraviti razlika između "ispoljenih sadržaja" (koji se pojavljuju u snu) i "latentnih sadržaja" sna (nesakrivenih podsvesnih želja koje su stvorile san) koji skrivaju smisao sna ili ono što je neprihvatljivo za svestan deo ličnosti i onda u saradnji snevača i tumača putem slobodnih asocijacija ti sadržaji se moraju dovesti u svest.
Kao što vidimo jasno je da san nikada ne ponavlja verno podatak iz stvarnosti, već pravi aluziju koju treba odgonetnuti kako bi se otkrilo šta ona skriva i šta san poručuje. Kako se često u tumačenju snova previđa postojanje novih misli koje se kao u kakvom rebusu kriju iza sna, a koje smo zanemarili misleći da smo rešili zagonetku sna da bi se otkrila potisnuta želja ili dinamičko jezgro sna, da bi se prokrčio put do prave prirode sna potrebno je proniknuti do latentne misli sistematskim odmotavanjem iskrivljavanja u "radu sna". Da bi se to postiglo moraju se protumačiti četiri faze kroz koje prolazimo tokom snevanja: sažimanje, premeštanje, predstavljanje i sekundarna revizija.
Sažimanje je zamena celine jednim delom kada sadržaj manifestovanog sna
ima manje sadržaja od latentne misli. Kada je uloga sažimanja najizraženija moguće je potpuno izostavljanje određenihi latentnih elemenata. Premeštanje je proces prilikom koga se latentni element zamenjuje aluzijom. Ekstreman oblik premeštanja je totalna inverzija, tj. zamena nečega njegovom suprotnošću (odeća npr. simbolizuje nagost).
Predstavljanje je proces uz pomoć kojeg se apstraktne ideje manifestuju konkretno ili grafički. Krajnja aktivnost procesa sanjanja, "sekundarna revizija", samo je kombinacija neposrednih rezultata prethodnog rada sna i njihovo uobličavanje u jedinstvenu, razumnu i koherentnu priču.
Frojd snove objašnjava individualno nesvesniim, a to su sadržaji sna koji su u vezi sa ličnim doživljajima individualnog porekla. Na primeru jednog Frojdovog sna u formi želje u prerušenom obliku to bi izgledalo ovako: "Kada mi je bilo četiri godine, tokom putovanja vozom iz Lajpciga video sam svoju majku nagu. Par godina kasnije sanjao sam san pun anksioznosti... Moju majku, koja izgleda neobično mirno, kao da je u snu, unose u sobu neki ljudi sa ptičjim glavama i spuštaju je na krevet. U tom trenutku se budim i trčim ka svojim roditeljima". Frojd potom tumači svoj san: "Video sam te bogove sa ptičjim glavama na egipatskom pogrebnom spomeniku u Filipsonovoj Bibliji. A dečak po imenu Filip mi je otkrio kako se u slengu kaže seks. Nemačka reč Vogeln, koja u slengu znači seks, takođe znači ptica. "Mirni" izraz lica moje majke preneo sam sa lika svog dede koga sam video na samrti. Moja anksioznost zbog njene "smrti" prikriva želju uperenu protiv oca".
Ovaj san sadrži tipičnu želju iz detinjstva: Želju za smrću usmerenu na oca i seksualnu želju usmerenu na majku. Ovakvu seksualnu simboliku Frojdovog tumačenja snova kao ispunjenja želje osporiče i nastavljači i revizionisti njegovog dela.
Frojdova teorija o delovanju cenzure u snovima bila je u suštini retorička i kao takva bila je vrlo privlačna kasnijim (post)strukturalistima koji su, sledeći De Sosirovu lingvistiku, u suštini um doživljavali kao jezičku konstrukciju. Oni na čelu sa Žakom Lakanom (1901-1981) ipak preispituju Frojdovu teoriju da je san ispunjenje želje postavljajući pitanje: Da li jedan san ima samo jedno pravo tumačenje ili više paralelnih, alternativnih i ravnopravnih? Svoju hipotezu da san ostvaruje želju da bi se spavanje održalo, a koja implikuje dve pretpostavke: da je san čuvar spavanja i da nesvesna želja remeti san, Frojd je najpre argumentovao na jednostavnim snovima.
On povodom toga navodi kako se obično posle slane večeri budi žedan usred noći. Tako je jednom prilikom sanjao kako pije vodu iz etrurske urne, ali je voda bila toliko slana očigledno zbog pepela da nije mogao utoliti žeđ. Nakon toga se probudio i uvideo da je želja, u ovom slučaju biološka potreba produkovala san koji je trebalo da je zadovolji. Međutim, kako se tako snažna potreba ne može zavarati jednim snom došlo je do buđenja.
|
|
|
|
Na Frojdovo geslo sna kao interpretacije želje Lakan dodaje da san uvek krije neispunjenje želje. Da bi pokazao da se želja uvek referiše na neku novu želju Lakan kao paradigmatičan primer navodi poznati primer sna o prelepoj mesarevoj ženi.
Jedna snevačica je želela da svakog dana za doručak pojede zemičku sa kavijarom.
Njen muž je mesar tako da je mogao da joj zadovolji razne želje, do detalja. Takođe, on je i genitalni karakter, čime Lakan pravi aluziju da je mogao da zadovolji snevačicine potrebe vezane za seksualni odnos. Međutim, ona je morala da ima i druge specifične želje koje da bi ostale želje moraju ostati nezadovoljene. Pomalo šaljivo, na pitanje šta hoće mesareva žena, Lakan odgovara - kavijar, uz komentar da je to ujedno i ono što ona neće. Nesretna snevačica je molila svog muža da joj ne poklanja nikakav kavijar.
Može se primetiti da se ovaj komentar razlikuje od Frojdovog - O čemu sanja guska?- O kukuruzu. Želja je luksuzna, lukava, varljiva, dovitljiva i da bi ostala želja, po Lakanovom mišljenju, ona mora ostati nezadovoljena (za razliku od potrebe). Biti to znači želeti, a najveća želja je da uvek želimo.
Na ovom primeru vidimo da želje koje se ostvaruju u manifestnom sadržaju sna, indirektno ostaju nezadovoljene, potisnute, latentne misli koje ukazuju na nesvesni subjekt. Subjekt snevanja zna za prevaru, jer dok se želja u usnulom Egu zadovoljava haluciniranjem kroz san, latentne misli nesvesnog subjekta znaju da ta želja ukazuje na mesto manjka, a taj manjak je ono što preostaje nakon buđenja.
Gde je želja tu je i nedostatak. Želja kao rana stvarnosti rascepljuje subjekta i onemogućuje mu da bude potpun, baš stoga što mu uvek nešto nedostaje.
Jungovo tumačenje snova
|
|
| Čovek i njegovi simboli |
Za razliku od nesigurnog, papirnatog, rastočenog, rastrojenog postmodernog subjekta i njegovog lakanovskog, protejskog Ja kod koga je i nesvesno strukturisano kao jezik, New Age obrt ističe Karla Gustava Junga (1875-1961) i njegovu teoriju snova koja pokušava da reanimira ono egzotično i barokno što je nemerljivo u čoveku.
U ranoj fazi svoje karijere Jung je opčinjen Frojdovim Tumačenjem snova stupio u prepisku sa njim, da bi ga 1907. godine i posetio u Beču. Nakon intenzivne saradnje do prekida je zbog nepomirljivih razlika po pitanju shvatanja prirode libida i koncepta nesvesnog došlo sedam godina kasnije.
Jung je 1913. godine doživeo izvanredno snažnu viziju. Imao je seriju snova u kojima čudovišan potop prekriva sve severne zemlje i nizije između severnog mora i stepa. Na kraju se celo more pretvara u krv. Ta vizija se ponavlja u snovima nekoliko nedelja kasnije praćena glasom koji je rekao da je sve to "sasvim stvarno i da će tako biti". Usledio je niz sličnih zloslutnih snova koji se završio u junu 1914. godine. Kada je u avgustu 1914. izbio Veliki rat , Jung je shvatio da njegovi snovi nisu bili lični i poželeo je da razume mehanizme u kojima se njegovo lično iskustvo podudaralo s iskustvom čovečanstva u celini. Analizirajući kako svoje, tako i tuđe snove Jung je 1917. godine došao do rešenja u vidu ideje o postojanju nadličnog nesvesnog.
Kolektivno nesvesno predstavlja riznicu sveukupnog ljudskog iskustva, trezor u kome su pohranjena duhovna iskustva hiljada generacija naših predaka koja se prenose sa generacije na generaciju. Ovim otkrićem Jung vraća čoveka carstvu mita kao onoj jedinstvenoj prapostojbini skrivenoj pod suncem kolektivnog nesvesnog, kao onom mestu koje je ljudskom biću dostupno u snovima i mašti.
Kolektivno nesvesno je kreator sna, a sam san je kao neko mitsko biće – polusvesno, polunesvesno – u kome se Ja sreće sa arhetipskim predstavama i simbolima kolektivnog nesvesnog. U snovima Ja se približava nečem univerzalnom, istinskom, većem čemu čovek neumitno stremi u tami primordijalne kosmičke noći. Modernim rečnikom govoreći, san je kao veliki kompjuter koji integriše naše mikrokosmičko self sa makrokosmosom i potom štampa podatke.
|
|
| Kolektivno nesvesno |
Zašto? Pa, zato što je istorija, po Jungu, pokazala da u pojedinim životnim situacijama čoveku vrlo često individualno iskustvo sadržano u individualno nesvesnom ne doprinosi u razrešenju nekih njegovih dilema. Stoga se u tim graničnim situacijama javljaju arhetipski simboli sadržani u kolektivnom nesvesnom (Jung) i "figure predaka" iz familijarnog nesvesnog (Leopold Sondi, 1937) koji pomažu da se lično utopi u kolektivnom da bi se potom otkrilo u ličnom.
Arhetipski san
U kolektivnom nesvesnom nisu prisutna potiskivanja, već sadržaji prisutni pre svakog individualnog iskustva. Te arhaične ostatke snova predaka sadržane u kolektivnom nesvesnom Jung naziva arhetipovima i to su u svakom od nas pohranjene "mudrosti iskustava bezbrojnih milenijuma" (Arhetipovi kao animus, anima, senka se manifestuju u snovima u vidu simbola ili figura starca, mladića, đinovskog pauka u zavisnosti od situacije do situacije). Kada snovi imaju arhetipski kontekst pre arhetipskih paralela tumač snova mora da iscrpi sve mogućnosti iz ličnih asocijacija snevača kako bi se saznalo šta taj simbol znači za osobu koja ga je sanjala. Tek potom posežemo za opštom arhetipskom simbolikom, to jest metodom objektivne amplifikacije.
U suprotnom ako bismo prilikom tumačenja nekog simbola zanemarili lične asocijacije snevača interpretacije bi bile neadekvatne (jer zmija u snu za svakog ima različito značenje). Na nivou amplifikacije bitne su informacije iz okoline koje su nepoznanica za snevača. Ako se pokaže potrebnim nakon toga se ide na amplifikaciju u mitologiji, arheologiji, ritualima praljudi, hemijskim eksperimentima i naravno nauci čime se otkriva arhetipski smisao datog simbola. Metodom objektivne amplifikacije otkriva se, dakle, arhetipski smisao sna. Ali čist arhetipski san je redak. On se javlja samo u "prelaznim situacijama" našeg života – u ranom detinjstvu, pubertetu, srednjem dobu i pre smrti "kada postoji potreba da se izrazi ono što misao ne može, ili ono što se samo sluti i oseća" i u naročito kritičnim trenucima, kada arhetipska mudrost treba da pomogne tamo gde individualna zakazuje.
Rezultat tumačenja arhetipskog sna je poput gledanja autoportreta u simboličkoj formi, a
dva osnovna cilja arhetipskih snova su uvećanje svesnosti koje je dovedeno u harmoniju sa prirodom čoveka, tj. ucelovljenje duše i osećaj manje izolovanosti od drugih ljudi. Plod ovakvog tumačenja vidimo u snu jednog Jungovog pacijenta, armijskog oficira koji je imao bol u levoj peti, a u čijem snu se pojavljuje zmija koja ga ujeda. Jung je pretpostavio da je on možda načuo ili pročitao negde u Bibliji priču o zmiji koja je postala neprijatelj žene i njenog potomstva praćenu izjavom da moraš da udariš njegovu petu, ne smeš da ga razmaziš jer mora da oseti nešto što nije prijatno u procesu osamostaljenja i kasnije separacije. Ispostavlja se da paralele postoje i u Knjizi postanja i u pacijentovoj istoriji. Pacijent je zaista razmažen majčinim odnosom. Paralele se takođe pronalaze i u staroj egipatskoj pesmi koja ima isti smisao, a u kojoj je žena uzrok paralize.
Interesantno je videti i kako posmatrano iz frojdovske perspektive Jung greši u tumačenju snova na primeru jednog svog slikovitog sna. Sanjajući jednom prilikom kako ubija velikog nemačkog mitskog heroja Zigfrida Jung nalazi da je došlo vreme da napusti svoj herojski idealizam. Iz ugla frojdovske psihoanalize Zigfrid zapravo predstavlja Zigmunda oca psihoanalize. On je ubijen nesvesnom agresijom izazvanom megalomanijom Junga koji je želeo da zauzme Zigfridovo, odnosno, Zigmundovo mesto.
Koren sukoba Frojd-Jung je bio obostran. Kao što se Frojd plašio da će njegova mila majka psihoanaliza sa Jungom zaglibiti u okultno, mračno i spekulativno, tako se i Jung, koji je svoju ličnost klesao u snovima i vizijama, plašio da će se sa Frojdovim psihoseksualnim redukcionizmom (Frojdov sledbenik Šarp će tvrditi da muzika u snu predstavlja sublimiranu oralnu želju, dok broj pet predstavlja pet prstiju i infantilnu masturbaciju) predstava o snovima svesti na reprezentaciju neispunjene želje, po njemu isuviše jednostavnu i naivnu teoriju, i stoga je odbacivši Frojdove koncepte manifestnog i latentnog sadržaja, cenzure sna i rada sna, ne praktikujući kauč (talking cure) nego dijalog, unoseći prospektivnu funkciju kao anticipaciju budućnosti proširio polje tumačenja snova, praveći distinkciju u odnosu na Frojda.
U neku ruku Jung je od bludnog sina postao Frojdov Trocki, s tom bitnom razlikom što se Jung za razliku od Trockog vratio.
Jung i Frojd
Prema Jungu Frojdova "besmrtna zasluga" jeste otimanje snova iz gatanja o snovima i iz snova. Brojni sanovnici poput Rečnika snova Madam Voozel bili su aktuelni do pojave Frojdovog Tumačenja snova. U sanovnicima je sve uniformno i jedan simbol ima isto značenje za svakog bez ikakvog individualnog izraza. Anđeo predstavlja sreću u snu, a ljuljaška dobru vest. Sanjate vatru i onda očekujete da će vam se desiti nešto loše, sanjate mutnu vodu razbolećete se, sanjate konja – idete na put. Ljudi su se umesto da se bave sobom bavili Sanovnikom. A snovi nisu isti za sve.
San je ograničen kontekstom, dok je kontekst neograničen fiksnim simbolima. Kontekst sna može biti politički, istorijski, kulturni... To vidimo i na primeru jednog sna iz vremena Drugog svetskog rata: Jedan doktor nakon napornog radnog dana se vraća kući i odlučuje da prilegne i odmori se uz knjigu o slikarstvu Matijasa Grinevalda kada iznenada zidovi njegove sobe, a potom i čitav njegov apartman nestaju. Svet bez zidova u ovom snu smeštenom u kontekst razaranja iz perioda Drugog svetskog rata je snažna metafora kako su nacisti kolonizovali naše nesvesno, uništavajući ljudima privatnost.
Kao što vidimo na ovom primeru snovi, naprosto, nisu isti za sve ljude u svim epohama, a to je prvi na osnovu proteklih epoha, na skali od Artemidora do Alfreda Morija, nedvosmisleno markirao Frojd.
I pored neospornog priznanja Frojdu zbog produktivnog naučnog modela tumačenja snova Jung, ipak, raskida sa konkretnom Frojdovom perspektivom postulirajući simboličku interpretaciju i presecajući vezu sa frojdističkim paradigmama biologističke postavke i kartezijanskog materijalizma.
Dok su za Frojda snovi Via regia u nesvesno, za Junga je osećajno obojeni kompleks put u nesvesno. Jung simbole za razliku od Frojda ne redukuje na nivo seksualno obojemog znaka, već ih shvata kao sastavni deo nesvesnog, ("moćno i beskrajno kao zvezde") koje je baza njegovog učenja. Jung je Frojdov metod slobodnih asocijacija bitno modifikovao svojim metodom asocijacija. On je tražio od onoga ko je sanjao da kaže šta ti snovi za njega znače, umesto da se, često bez tumačenja, proglašavaju seksualnim simbolima.
Iz Jungove perspektive Frojd je zamenio znak i simbol ne uspevajući da ih razlikuje.
To svođenje simbola na znak velikim delom je dovelo do toga da se bezmalo svi simboli u snu posmatraju kao seksualni, a svaki san kao koktel neuroza u režiji Vudija Alena.
Sve izdužene stvari poput visokih zgrada, ruku, prstiju, jezika, drveća, ptica, mačeva, noževa, pištolja i topova Frojd je označavao kao falusne, a sve okrugle i šuplje poput vaze kao obeležje za ženske genitalije. Za razliku od Frojda, Jung je imao sasvim drugačije shvatanje simbola uošte, a posebno u snovima. Ne samo da ih nije poput Frojda ograničio na nivo običnog znaka, već je simbole posmatrao kao sastavni i neotuđivi deo nesvesnog života u celosti, a pogotovo snova. Zato simbol nije znak nego psihološka mašina koja oslobađa energiju, tako da, na primer, rupa u zemlji Vičendija nije nužno znak za ženske genitalije već simbol koji upućuje na ideju žene-zemlje koju treba oploditi, dok falus nije nužno oličenje seksualne energije, već može da bude i izraz snage duha i besmrtnosti kao u slučaju mita o Ozirisu i Izidi.
Jung, takođe, smatra da za snove ne važi samo teorija ispunjenja potisnutih nesvesnih želja deformisanih cenzurom, kao što to kaže Frojd, već postoji i teorija kompenzacija, po kojoj snovi imaju funkciju održanja psihičke ravnoteže. Naime, funkcija snova je da kompenzuju one delove ljudske psihe koji se nisu dovoljno razvili tokom budnog stanja. Po Jungu uvek se moramo pitati šta nesvesno želi da kompenzuje, odnosno da koriguje? Tako na primer neko ko je malog rasta može u snu videti sebe kao vrlo visoku i snažnu odsobu. Jung ističe i negativnokompenzatornu odnosno reduktivnu funkciju sna koja svedoči da kod ljudi koji nisu intimno dorasli svojoj spoljašnjoj visini nesvesno vrši kompenzatornu funkciju (čovek s izuzetno visokim mišljenjem osebi bez podrške o realitetu za takav stav zbog svoje nedoraslosti sanja da je portir u velikoj ustanovi u kojoj je bio direktor).
Jungova teorija se razlikuje od Frojdove i po tome što u njegovoj analitičkoj psihologiji simboli iz snova predstavljaju ključ za razumevanje snevačevog sadašnjeg i budućeg života, a ne prošlih konflikata kako je smatrao Frojd. Dok je za Frojda nesvesno instrument želje, seksa gladno postojanje, pa je i rezultat celokupne ljudske kulture nusprodukt seksualne funkcije i devijacija libida (simptom), za Junga je nesvesno izvorište celokupne kreacije. Jung kaže da svest može biti dresirana kao papagaj, ali ne i nesvesno. Stoga nesvesno za razliku od svesti vidi celinu, a osluškujući snove mi osluškujemo i nesvesno.
Jung je svojim stavovima u neku ruku saglasan sa Talmudom – San je vlastita interpretacija. Drugim rečima san je ono što jeste. U Jungovoj teoriji nesvesno poseže za vlastitim simboličkim jezikom, pre-logičnim i alegorijskim. Oslanjajući se na svoj jezik nesvesno nema razloga da distorzira, zakrivljuje bilo šta. Ono samo izražava sebe (ovaj koncept je opozit represiji u snovima). Konačno san je naš unutarnji glas. Prirodni izraz nesvesnih psihičkih procesa. Rendgenski zrak nesvesnog i vrelo simbola. Sam glas nesvesnog u nama. Jedna od pritoka u reci individuacije.
Danas je uobičajeno mišljenje da je Jung ovakvim stavovima oživeo slikovito mišljenje i simbole, doprinoseći prepoznavanju dinamizma i fluidnosti koji postoje između simbola i njihovih značenja, ali se isto tako smatra i da je platio dug metafizičkoj tradiciji koja se nalazila njemu kao prethodnica (Neher mu zamera nenaučni pristup, a Kalvin S. Hol hipotezi kompenzacije i stavu da mi sanjamo ono o čemu ne mislimo suprotstavlja hipotezu kontinuiteta navodeći primer kako u snovima najviše agresije iskazujemo prema ljudima sa kojima smo u konfliktu i tokom budnih časova). Čemerna, teška, supstancijalizujuća, esencijalistička, metafizička tradicija koja nastoji da svakom životu prethodi kao jedna jedina izvesnost i da određuje njegov tok u obliku one čuvene zmije, uniboros, koja se sama sebi vraća simbolično proždirući sebi rep, Jungova je determinanta.
No, Jung i Frojd, nisu ni imali isti cilj kada su tumačili snove i utoliko su po Kristini Valde neke šizme između te dve škole besmislene. Uostalom, zajedno Frojdov jezik simptoma, Jungov jezik simbola i Sondijev jezik izbora (švajcarski psihijatar, osnivač šikzal-analize Leopold Sondi je 1937. oslanjajući se na genetiku, velikom analizom genealoških stabala otkrio novu dimenziju nesvesnog – familijarno nesvesno, koje se ispoljava između ostalog i u formi specifičnih snova koje Sondi naziva "snovi predaka". Oni u nama i dalje žive u formi latentnih recesivnih gena i teže da se izraze i determinišu izbor ljubavnog i bračnog partnera, prijatelja, ideala, profesije, vrste bolesti i smrti i na taj način upravljaju našim životom) u pojedinim savremenim teorijama čine trodimenzionalni sintezu u tumačenju snova.
Jedna od teorija u interpretaciji snova nastala na temeljima braka Frojda i Junga je i ona koja dolazi iz geštalt psihoterapije. Dekomponujući preko Vilhelma Rajha Frojdov metod u koncepciju jedinstva duha i tela, Fric Perls je od 1940-ih godina u duhu nove sinteze Frojda, Junga, humanističke psihologije, egzistencijalizma i istočnjačkie tehnike predstavio svoju teoriju snova kao deo holističke prirode geštalt terapije, koja podjednako uvažava um, telo, emociju i duh. Tako je san od "kraljevskog puta u nesvesno" prerastao u "kraljevski put do integracije". Tokom 1970-ih dodatni vetar u leđa tumačenju snova pružila je En Faradej koja je pomogla da se tumačenje snova uvede u glavni tok (van)naučne misli objavljivanjem knjiga sa ovom tematikom i osnivanjem grupa za analizu snova.
Time se, uz otkriće REM faze sna sredinom 20. veka, otvorio prostor za preplitanje, sudaranje, konfrontiranje, poništavanje i umnožavanje gomile različitih psihoanalitičkih, kognitivnih i neuronaučnih teorija u tumačenju snova.
Autor teksta: Rastko Ivanović
bglavac
edin.kecanovic
