Kako ubiti glupost u sebi
Piše: Ivan Nastović
Jedna od članica edukativne grupe za analizu snova iz LJubljane, veoma inteligentna i komunikativna osoba, koja ima oko 40 godina, neudata, sanjala je da se nalazi u stanu u kojem je nekoliko godina živela sa svojom primarnom porodicom. U snu vidi kako jedna devojčica, koja ima oko osam godina, pada iz tog stana kroz prozor. Snevačica razmišlja o tome da pozove hitnu pomoć, ali odustaje od te namere, očekujući da devojčica padne na beton gde je čeka sigurna smrt. Međutim, kada devojčica dođe na pola metra od betona, iznenada se zaustavlja, a potom vraća nagore i odlazi put neba.
Ovaj košmarni san govori da je snevačica u nesvesnom delu ličnosti odlučila da ubije infantilni deo sebe, koji oličava osmogodišnja devojčica iz njenog sna. Jer, snevačica se fiksirala za taj aspekat, zbog čega je kroz život doživljavala niz neugodnosti i promašaja, kako u izboru ljubavnih partnera, tako i na svom radnom mestu. Ona je i od partnera, i od svojih poslodavaca i kolega očekivala da je prihvate i maze, kao što je to bio slučaj u njenoj primarnoj porodici dok je bila dete. Međutim, devojčica ne pada na beton, već se pre udarca u zemlju vraća put neba.
Snevačica, dakle, još uvek nije potpuno spremna da ubije infantilni deo svoje ličnosti, koji je bio glavni saboter njenog funkcionisanja u realnosti. Ali, do toga će ipak doći u nekom od narednih snova, što jasno proističe ne samo iz ovog već i iz drugih snova ove snevačice, koji jasno govore o tome da je spremna da napusti infantilni model funkcionisanja, odnosno ponašanje zaštićene i prezaštićene devojčice.
Tačno je da je ponekad neugodno prihvatiti realnost, ali je još neugodnije ako je ne prihvatimo. Ovu istinu je shvatila i prihvatila jedna moja veoma inteligentna, dugogodišnja učenica s grupne analize snova – a najviše se uči ne samo od inteligentnih pacijenata, kao što kaže Frojd, već i od inteligentnih učenika – koja je jednom prilikom sasvim spontano, nakon rada na jednom svom košmarnom snu rekla: „Ne bih menjala jedan svoj košmarni san za deset lepih snova“.
Ako shvatimo ovu jednostavnu, a veoma mudru istinu, više nećemo na košmarne snove gledati kao na nešto strašno i nepoželjno, već ćemo ih prihvatiti kao svoje mudre i dobronamerne prijatelje, koji žive u nesvesnom, mudrijem delu naše ličnosti, delu koji, kao što kaže Jung, zna i više i bolje od svesti. Jer, svest nikad ne vidi celinu, pa njenu nepotpunost dopunjuju snovi, naravno i oni košmarni.
To potvrđuje i Mari-Luiz fon Fanc, najpoznatija Jungova učenica, koja je imala ogromno iskustvo u tumačenju snova, uključujući i one košmarne, a koja kaže: „Noćne more su snovi od suštinske, vitalne važnosti. One nas bude krikom. To su elektrošokovi koje priroda primenjuje kad hoće da nas pokrene... Završna scena sna, ona pri kojoj se budimo, predstavlja onaj aspekat koji nesvesno zahteva od nas da na njega obratimo pažnju.
Zato noćna mora, odnosno košmarni san, postaje prava šok-terapija. Ona nastoji da nas trgne iz duboke, nesvesne sanjivosti u vezi s nekom opasnom situacijom. Činjenica da imamo noćne more znači da smo u psihološkoj opasnosti, ali da smo u predubokom snu i da te opasnosti nismo svesni. Otuda je potrebno da nas probudi noćna mora, koju odlikuje izvesna hitnost, kao da nesvesno kaže: Gledaj ovamo, ovaj problem je neodložan!“
Sve ovo potvrđuju navedeni primeri, uključujući i moj košmarni san, zahvaljujući kojem bih, da sam ga odmah shvatio, izbegao ne samo „sečenje glave“ već bih uštedeo i silnu energiju koju sam trošio na pogrešnom mestu, „ispravljajući krivu Drinu“, koju još niko nije ispravio. Danas to ne bih činio, ne samo zato što je osećanje da vas neko noćima ubija i na kraju vam seče glavu veoma bolno, makar to bilo i u snu, već, što je daleko bitnije, ovi košmarni snovi su bili mala inicijacija, odnosno pomogli su mi da postanem i mudriji, i zreliji, delujući na mene otrežnjujuće.
Jer, kao što kaže Mari-Luiz fon Franc, ako sanjamo da smo leteli s orlom, onda to nije fikcija, i mi smo zaista leteli s njim. Kroz taj let smo nešto naučili, kao što sam i ja mnogo naučio iz serije svojih košmarnih snova, koji su me proganjali bezmalo pola godine i upozoravali na ono što nije bilo dobro u meni i izvan mene.
Zato, sanjajmo i ne plašimo se svojih košmarnih snova, već im se radujmo, razmišljajmo o njima i nemojmo ih „menjati“ za one lepe i ugodne, kao što kaže moja veoma darovita i inteligentna učenica. Jer, naši ozbiljni i gorući problemi, koji su locirani u nesvesnom, ne mogu biti rešeni putem snova u kojima se vozimo po „lepom plavom Dunavu“, već je za njihovo rešavanje potrebno proći kroz „vatru krštenja“, kroz koju nas vode upravo košmarni snovi. Oni žele da nas probude, kako bismo sagledali ono što ne želimo da vidimo, a što je neretko od životnog značaja.
Sve su to razlozi zbog kojih sam u okviru metodologije tumačenja snova podrobno izložio problem košmarnih snova, o čijoj se funkciji i smislu, nažalost, malo zna, čak i u stručnim krugovima, a ono što se i zna – najčešće je površno i pogrešno. To posebno važi za laike, koji strepe od košmara, pa kada ih sanjaju, ne smeju ponovo da zaspe, što se vidi iz gorenavedenih primera. Da bi se praktično protumačili, odnosno, potpunije i bolje razumeli snovi, bilo je neophodno podrobno izložiti ne samo Jungovu metodologiju tumačenja snova već i njegovo objašnjenje osnovnih snenih likova: Senke, Persone, Anime, Animusa i Sopstva, koji personifikuju aspekte snevačeve ličnosti.
O autoru
Ivan Nastović doktor je psiholoških nauka i psihoterapeut, specijalista za kliničku i dubinsku psihologiju i za tumačenje snova. Knjiga “127 protumačenih snova” nastavak je Nastovićeve opsežne knjige “Psihologija snova i njihovo tumačenje”. Ove, psihoterapijske studije značajne su ne samo zbog potrebne analize Jungove metode tumačenja snova već i zbog toga što je kompletno protumačeno 127 snova i time pokazano kako se u svakodnevnoj praksi snovi tumače bez potrebe da se poseže za sanovnicima. Nastović je i autor više knjiga, među kojima: “Arhetipski svet Desanke Maksimović”, “Anima Laze Kostića”, “Zapisi o nesanici Ive Andrića u svetlu dubinske psihologije” i “‘Seobe’ Miloša Crnjanskog u svetlu Vuka Isakoviča”.
Isto se dogodilo i kada se pojavila Sondijeva šikzal-analiza, koja je most između Frojdove psihoanalize i Jungove analitičke psihologije. Ona je proširila oblast dubinske psihologije na istraživanje familijarnog nesvesnog, koje s individualnim i kolektivnim nesvesnim gradi jednu celinu. Snovi nas vode u najdublje tajne snevača, tako da se, po Jungovim rečima, u rukama tumača snova nalazi instrument od neprocenjive vrednosti, koji može biti od velike koristi, ali i od još veće štete, ako se nađe u rukama netalentovane i neobučene osobe. Jer, analiza snova je profesija „koja iziskuje umeće profesionalca“. On treba da poseduje ne samo specijalnu obuku već i specijalnu nadarenost.
Otuda je „sve u svemu, tumačenje snova veština, kao i dijagnostika, hirurgija i terapija uopšte, komplikovana, ali koju mogu savladati samo oni koji su za to sposobni i predodređeni“ (Jung). Oni, osim specijalne obuke, moraju posedovati i intuiciju i empatiju, odnosno sposobnost uživljavanja i doživljavanja tuđih emocija, što je od posebnog značaja za razumevanje snevača i njegovih snova.
Svaki čovek svake noći sanja u proseku dva sata, pa je oko 25 odsto spavanja prožeto snovima. Svaki pojedinac tako godišnje usni oko hiljadu snova, što je mnogo više nego što se ranije, na osnovu izjava snevača, pretpostavljalo. Jer, mnogi ljudi ne pamte svoje snove, bilo zato što ih potiskuju, bilo zato što ne obraćaju pažnju na njih.
Naučna istraživanja su pokazala da snovi, čak i kada ih ne pamtimo i ne razumemo, omogućavaju veću efikasnost u učenju i intelektualnom funkcionisanju. Ako je tako, onda značaj snova mora biti daleko veći kada razumemo njihove poruke.
Da snovi psihološki i egzistencijalno nisu neophodni čoveku, oni bi tokom njegovog razvoja i evolucije svakako bili odstranjeni, kao što je to bio slučaj s nekim organima i njihovim funkcijama koje su postale suvišne, pa ih je evolutivni razvoj eliminisao ili značajno redukovao. Ali, sa snovima se to nije dogodilo, jer su oni čoveku očigledno i dalje potrebni, kao i bajke i mitovi. Interesovanje za snove koje su imali naši daleki preci, baveći se njima i bivajući fascinirani njihovim sadržajima, traje i danas, što takođe potvrđuje da su snovi čoveku bili i ostali ne samo značajni već i neophodni.
Preuzeto sa sajta www.dnevnik.co.yu
bglavac
edin.kecanovic
