Poneki zapinju. Poneki životići tako i teku. Zapinjući. Kada ne bi bilo onih koji barem ponekad ne zapnu, to bi bilo... To bi stvarno bilo neobično.

Neki nekima podmeću stijenje na put. U neznanju da je i samo podmetanje ustvari zapinjanje.

A tek neke priče... Kao stvorene za spoticanje.

(Samo usput kazano; da se netko ne bi spotaknuo o ovo što trenutno odmotavam...)

Neke riječi i ideje su samo isprani, otrcani lancuni što vise na jednim te istim konopcima. I vise tako, viseeee...  I to samo zato što nije uvijek lako zamisliti štrik bez veša, ni kuke bez štrika...
Pa se dalje govori, samo da bi se imalo što objesiti.  I ispire se u detalje, koji bi ostali netaknuti da se upravo nije upotrijebilo to isto uže.
Da li je tajna u odabiru užeta... A... 
Ima ih svakojakih, raznoraznih. Užadi, konopaca, štrikova, sajli.... Njihov zadatak je da izdrže ono što visi o njima. A eto... da, ne zaboravim ni štipaljke koje doprinose otporu sili teže.
Nije nezgodno samo ono neko spoticanje i zapinjanje, koje ne mora imati veze s ovim. Padanje je puno nezgodnije...

Tako ja neki dan padoh. Spotaknuh se o moje vlastito uže koje se obilno natovareno otkačilo s jedne strane, pa i s druge. Izblijedjeli lancuni zguveljali se po zelenoj livadi. Rasule se štipaljke.
I nije bilo nimalo ugodno suočiti se sa ispiračicom fraza u sebi.
Trenutak pada. Trenutak bijesa i agresije. Na samu sebe. Na rekvizite i na njihov sveukupni kvalitet, kvantitet i elasticitet.
Iz toga svega pomisao: "Sad ću ja to sve uspostaviti, da bude opet onako kako je bilo!"
Onda smirivanje i osmijeh. I ona nevidljiva nit koja svemu daje smisao. Iz toga druga pomisao: "U smeće s tim!"
Adio uže, adio lancuni stari i štipaljke raspucane...
Vrijeme je za novo... Ako i spoticanje... Pa neka! Padanje... Ustajanje...
Neka!