Neki dan sam gledala jedan divan film,italijanske- nemačke koprodukcije „ “Maria ihm schmeckts nicht“ . To je od onih filmova za koji nećete slušati od prve klape kroz čitavo snimanje, koji  od silne reklame već naućite napamet dok ga pogledate, ne, to je film za koji čujete prvi put kada počnete da ga gledate.

Priča je o dvoje mladih koji žele da stupe u brak. Ona je dete  mešovitog braka, italijana i nemice, a on je nemac. Svi žive u Nemačkoj. Sretni saopštavaju svojim roditeljima svoju nameru. Tata italijan zbog svojih frustracija od 30 godina provedenih u stranoj zemlji, izrazi želju-ultimatum, da se venšanje odrzi u, njegovom selu, Campobellu u Italiji. To je jedno malo živopisno selo u planinama, 400 km udaljeno od Rima. Ultimatum se prihvata sa mešovitim osećanjima svih osim tate italijana, koji je presrećan od te svoje ideje.

I onda počinje sustina price, niz komičnih I tužnih situacija sukoba različitih mentaliteta, oslobađanja i erupcija godinama potisnutih emocija. Film se završava happy endom zahvaljujući ljubavi koja je i jedina sposobna, da i ovu od najčesćih, od svekolikih ljudskih gluposti, pobedi i stavi ga na svoje mesto. Prica je vrlo objektivna, nije ni na čijoj strani “istine”, ima snažnu i prelepu poruku, koju čak i roditelji tek na kraju priče shvate, prepoznajući snagu svoje ljubavi, koja je odolela svim pritiscima sredine, predrasudama, ograničenostima i glupostima pojedinaca i iskusenjima kojih su se prisetili u toku zavrzlama ponavljanja istorije u liku ljubavi njihove dece, u narušavanju te ljubavi, kojima su i sami učestvovali.

Taj divan film, “upakovan” u komediju, salje prelepu poruku koja je osnova za sreću pojedinca i sreću uopste, o kojoj su ispisane tone knjiga, ..i još uvek se teško shvata, …iako je jedino rešenje za sve probleme, za sve nas na ovoj planeti.

 

Volite, ne pitajući koga: to sam uvijek Ja.

Onaj sam, koji vam ne odolijeva,

kad volite ne pitajući koga, ne pitajući zašto.

 

On na malomu prstu nosi prsten svijeta;

ali cijeloga Sebe za ljubav daje.

 

"Bijela kula", knjiga 27. Zapisala Vesna Krmpotić