Boze, da li se ovi stvari samo u filmovima, knjigama i pesmama desavaju? Pomislila, ...raznezena od lepote, predhodne veceri, odgledanog filma, "Jedan covek i jedna zena", sa divnom muzikom, koja joj jos bila u usima. "da li ce se sve to moci i meni desiti, kad porastem?"

 

.Bilo je leto, raspust je vec uveliko poceo. Na ulici se cula deca njeni mali prijatelji iz susedstva sa kojima se igrala od najranijeg detinjstva. Sama je, roditelji rade, mogla je da gleda filmove kakve je htela, niko nije mogao da je kontrolise, ponekad su i nocu radili. Televizor su kupili na kredit medju prvima, ...da ne bude sama, morali su puno da rade. Program je bio zanimljiv, cudesan. I tako, tih dana, ...bile su samo knjige iz biblioteke, ujakove ploce, Elvisa, Cabi Cekera, Pletersa, Zilber Bekoa, Edit Piaf Rej Carlsa Glena Milera... i televizor, Prekrasan svet. U jutro, se probudis, i srecan si, toliko divnih stvari te ceka, deca na ulici, suma i reka gde se moglo igrati neverovatnih stvari, igre kojima nije trebalo nikakvo pomagalo, sve se oslanjalo na mastu,....tada jos nije trebalo ni ulje za suncanje, nikad niko nije izgoreo na suncu. "Brzo, dorucak, i idem na ulicu, cekaju me" Deca su sva bila preplanule koze, samo u sorcu, jedina opipljiva igracka je bila lopta, sve ostalo se izmisljalo.. Potrcali su do sume pored reke, Igrali se zmurke, rata, pantomime, penjali se na drvo, pricali price i viceve.. U podne su ih zvali roditelji na rucak. Posle rucka se nije vracala na ulicu, ...rasirila je cebe,na travu, ispod velike kajsije, i citala "Knjigu o dzungli", okretala se na cebetu cas na ledja cas na stomak i citala, citala tu sjajnu knjigu u jednom dahu, ...vec drugi put. Kasno popodne su dolazili roditelji sa posla, pocinjao program na televiziji.Opet toliko lepih stvari od jednom. Jos trebalo otici u prodavnicu kupiti stvari koje je mama napisala na papiric, i na brzinu izvrsiti jos par sitnih, od njenog dela, kucnih obaveza.  Za vecerom su razgovarali o proteklom danu. Bilo je lepo biti zajedno, Ti trenuci su bili retki, ali vredni. Pricali su i smejali se, ...a radio je svirao.

 

 

Razmisljala je o detinjstvu, "Napokon punoletna" dok je sedela u cekaonici aerodroma. Kako su se urezane slike kotrljale u mislima, osecala je i mirise iz tih lepih dana. Svako detinjstvo je lepo, pamtimo samo osecaj odusevljenja uzbudljivog otkrivanja sveta, i,....sopstvene duse.

 

Let je pomeren, vec se malo pre ukrcali , ali su posle kratkog vremena ljubazno zamolili putnike da napuste avion. Bila je dovoljno mlada da joj ta cudna epizoda izmami smeh umesto zabrinutosti. Setila se jednog zanimljivig detalja iz novinskih vesti, kada je otet jedan avion i preusmeren za Bejrut. putnike su smestili u neku baraku, i naoruzani maskirani ljudi su ih cuvali. U sveopstem soku i prestravljenosti, ljudi su skamenjeno sedeleli,utrnuti od straha i neizvesnosti. Iznenada je jedan putnik ustao, prisao jednom naoruzanom cuvaru, i rekao mu: „Znate ja nisam ni sanjao da ce mi se pruziti ikada ovakva sjajna prilika da stignem u ovaj divan grad, Ovo je cudo, recite mi molim vas, kad sam vec ovde, da li postoji mogucnost da vidim Bejrut?"

 

Cuvar s pocetka ne malo iznenadjen, se nasmesio , na najvece iznenadjene svih prisutnih, i izveo coveka napolje, ukrcao ga u jedan dzip, i celu noc ga vozao po Bejrutu.

 

Sreca je kada se ostvari neciji veliki san, ...i njoj, ..upravo u tim trenucima, se ostvarivao jedan od najvecih snova,... da vidi Pariz,...Pariz Edit Piaf, Zilber Bekoa,... sa ujakovih ploca. Toliko je toga jos cekalo, osecala se isto kao onih lepih dana iz detinjstva kada je toliko toga cekalo posle budjenja. Cak ni ova malo cudna molba da se napusti avion je nije omela u sreci iscekivanja ostvarenja sna. Znala je da ce sve biti dobro na kraju.

 

Jos nikada nije cekala Novu Godinu na ulici neke metropole, jos nikada nije bila u operi nekog milionskog grada. To je sada sve cekalo da se ostvari, to je vec dugo zelela i sta sve jos ne. Mozda ponekad, zivot stvarno moze da bude kao na filmu, i sve jedno je ko si sta imas, vazno je znati zeleti i verovati, i znati se radovati kao dete.

 

Avion je sleteo na Orli, brzo su stigli u jedan mali hotel blizu legendarne Bastilje. Vodic je grupi saopstio nekoliko "korisnih" saveta u vezi kategorije "biti stranac u Parizu", izmedju ostalog, „da se sam krene negde nije preporucljivo, jer ovde samo turisti iz socialistickih zemalja nose gotovinu.“ Na ta upozorenja bas nije puno davala, dosada je bila od onih, koji idu svojim putem, i ne obracaju paznju na savete, koji ih sputavaju.

 

Prvo sto je uradila otisla je u najblizu prodavnicu, da kupi vino. Francuski je govorila na nivou elementarne konverzacije,sa nekim gramatickim greskama, no prvi put je bila u francuskoj, i to je bilo uzbudljivo. U prodavnici je jedna trecina prostora bila ispunjena rafovima za vina, druga trecina sa najrazlicitijim vrstama sireva, a treca, sa svim ostalim. Skinula je prvu flasu vina sa rafa, suvisno bi bilo birati medju kvalitetnim francuskim vinima, zar ne? Kada se vratila u sobu setila se: „pa da,... nema cime da je otvori!“.Sisla je u hol i pruzila flasu coveku na recepciji, i zamolila ga da je otvori. Ljubazno se nasmesio, uzeo flasu i odusevljeno je pruzio ruku da joj cestita uz pitanje "gde ste molim Vas nasli ovo vino?" Zvao je i kolege i pokazivao im je flasu kao cudo nevidjeno, i ostali su joj cestitali kao vrsnom poznavaocu vina, i to sve u sred Pariza, francuzi, koji i znaju i vole da zive, i najvise se od svih, na svetu, razumeju u vina.

 

Dodatno odusevljena  ovom nenadanom epizodom, vratila se u sobu sa flasom dobrog vina, sipala u casu, pustila muziku sa malog tranzistora, otvorila prozor i nazdravila gradu umetnosti sjaja i lepote, i zahvalila se na ovakvom neocekivanom i lepom doceku. Posle druge case, uzela je flasu sa ostatkom vina, i izasla iz sobe.

 

 

Pruzila pola flase vina recepcioneru, bio je to potpuno normalan gest, i koji se cak podrazumeva, u kraju odakle ona dolazi. Covek nije odmah shvatio o cemu se radi, i ona mu je objasnila da je to donela njemu, da bi i on probao. Coveku se ocigledno nista slicno tome, u zivotu nije desilo, sudeci po odusevljenju,.. izazvanom, cinilo se, ...necim,.... sto nije ni znao da je moguce, ili da upste postoji..Zahvaljivao se za ono malo dobrog vina, kao da je dobio kovceg sa blagom.

 

Sledecih dana se ispostavilo da je on vlasnik hotela. Sve je imao, i para i hotel u centru Pariza, i ko zna sta jos sve ne, a ta vrsta sitne paznje, koju mu izgleda niko do tada nije pruzio, ipak, mu je nedostajala..Od toga dana kad god je trebala da plati svoje pice u aperitiv baru, konobar je rekao: "U redu je, ..vec je placeno". Sve informacije koje je trazila, ....kao na primer, „Kako se stize do opere?“ su bile do najsitnijih detalja objasnjene, sa dodatnim  informacijama, vreme pocetka i zavrsetka predstave, kompletan vazeci cenovnik karata, ...ect.

 

Pitanje: „Molim vas, da li imate razglednice?“ „Kako da ne, izvolite,“ pruzajuci joj povecu kutiju, punu razlednica. „O hvala, samo da izaberem nekoliko.“

 

„ Ne,ne,… to je sve vase, to je poklon”.

 

Trenutak tako vredan, kada nekog nesto usreci, …nema cenu.

 

A najlepse je sto to pamte obe strane, kao lepu I vrednu uspomenu, kao biser u nizu, vrednih trenutaka svojih zivota, kojie im niko ne moze uzeti.

 

 

Njeno prvo vece u Parizu, provedeno u operi, je bilo pravo ostvarenje velikog sna, koji je cak I nadmasilo ocekivanja. Don Kihot, balet…

 

Srecna I bez daha je tog 30 decembra u 11 I 30 minuta izasla iz Opere, u predivan, osvetljen I okicen nocni Pariz. Uzela je taksi, do hotela.

 

 

31 decembra, se ispostavilo, da uprkos tome sto se sprijateljila sa svima iz grupe, kao sto niko nije zeleo da ide u operu, sa njom, tako niko nije zeleo da ceka Novu Godinu na ulici, Uprkos vodicevom upozorenju, odlucila je da ipak ne odustane od svog plana, da ovu Novu godinu doceka sa nekoliko miliona francuza i turista iz celog sveta na Sanzelizeu..

 

Oko pola jedanaest uvece, je sisla u hol, da popije jedno pice za hrabrost, i pomislila, da nikada nece moci oprostiti vodicu, sto joj ipak neprimetno podvukao pod kozu taj apstraktni strah, koji je polako pretio da ce joj stati na put.

 

Sa velikom zeljom da krene, i sa glasom razuma koji joj saputao reci upozorenja, oko jedanaest sati, iznenada ustala sa stolice, uzela kaput, i dobacila pozdrav , recepcioneru, u dnu potpuno praznog hola, gde je s nekim gledao televiziju, i u pratnji njihovih lepih zelja za Novu Godinu, ode u nepoznato.

 

Petnaest minuta je vec uzalud pokusavala da nadje taksi, centar je bio zatvoren za saobracaj, sto je u pariskim uslovima i po deset km u krugu. Znaci bez prevoza, male su sanse da se stigne. Sisla je u metro i nije mogla da veruje, ...nikog nije bilo, sve prazno, to je uplasilo...okrenula se i otisla nazad u hotel.

 

Sela je za isti sto u holu. U tom trenutku stvorio se recepcionerov prijatelj sa kojim se malopre isto pozdravila, i pitao: „Jel sve u redu? Sto si se tako brzo vratila?“

 

Ona mu sve ispricala, on je saslusao i otisao.

 

Pomislila je, „eto, i francuski sam zaboravila,...ko zna sta sam mu rekla ovako u ovom stanju.“ Dok je ona o tome mislila, decko se vratio u kaputu i upitao: „Idemo?“

 

„Gde?“ pitala ga, „Pa do Trijumfalne Kapije, meni je to glupo ali, vidim da ti je jako stalo do toga.“

 

I ona,.. se tome jako obradovala i momentalno donela ponovo vrlo nepromisljenu odluku, obukla kaput I sal, i krenula je u nepoznato ponovo, i to sa covekom koga je prvi put videla u zivotu. Koje li su te sile od kojih covek prestane da misli?

 

U hodu su se upoznali, ona ga pitala koje je godiste, „55“ rekao je, „Hej, pa mi smo isto godiste!“ „koji mesec?“ pitala ga opet, „decembar“, pa ovo je sve interesantnije, smejala se, „a dan?“, „24“ rekao je, „Boze,...ne mogu da verujem!“

 

Rekla je, prasnuvsi u smeh, „Pa mi smo rodjeni istog dana, na razlicitim stranama sveta, i sretnemo se od 10 miliona ljudi bas mi, potpuno slucajno?““Zar ovo nije divno?“ Ovaj neocekivano otkrice ih je jos vise oraspolozio. Stigli su do metro stanice.

 

Ponoc ih je zatekla u vagonu metroa, ….zaustavio se na trenutak, vozac je preko interfona svim putnicima cestitao Novu Godinu, zatim su putnici medjusobno cestitali jedni drugima. Atmosfera je bila nabijena pozitivnom energijom potpuno nepoznatih ljudi, Da ti zastane dah….

 

Za samo par minuta stigli su na najblizu metro stanicu kod Trijumfalne kapije.

 

Kada se popeli niz stepenice, I izasli na Champs Elisea, ugledala je prizor iz snova.

 

Najpoznatiji ulica Pariza, okicena, … svaki milimetar najmanje grancice golih listopadnih drveca sa obe strane siroke avenije, prekrivena, lampicama slicnim sjaju dalekih sjajnih zvezda na nebu, …. I potpuno preplavljen milionima sretnih ljudi, koji toce sampanjac I cestitaju jedni drugima, Ovo je mnogo puta gledala na televiziji, ali je sada videla, cula, i osecala sve ono, sto televizija ne moze da prenese.

 

Za ovo je vredelo ziveti, pomislila je. Tolika lepota sa toliko pozitivne energije se mora doziveti,

 

Sledecih nekoliko sati su proveli u setnji Champ Elise-om, uz neprekidno cestitanje nepoznatih srecnih ljudi iz celog sveta.Svratili su u jedan kafic pored Comedie France i popili casu vina, uz smeh i pricu. Bila je to neponovljiva noc. U hotel su stigli u pet sati,… pesice.

 

Usput je njen novi prijatelj, "brat blizanac" koji je rodjen na isti dan kao i ona, pricao o znamenitostima Pariza, bas kao u pesmi Gilbert Beco-a, Natalie..

 

U holu su vec sedeli sa ostalim gostima I ljudi iz njene grupe, koji su se vratili sa doceka iz raznih restorana, Pridruzili im se i pricali i smejali se sa njima..Posle nekog vremena takvog lepog druzenja, se polako razislo, to slucajno sastavljeno veselo drustvo .

 

Sledeci dan je bio dan povratka kuci. Na izlasku iz hotela, je pozvali sa recepcije da ima telefonski poziv. „To je sigurno greska, nema mene ko da zove ovde“, uzela je slusalicu, i posle njenog „Da?!“ predstavio se njen vodic, brat blizanac, novi prijatelj, ..i pitao je kakvi su joj planovi za danas, …nije znao da se ona taj dan vraca kuci.

 

Pozdravila se sa njim, jos jednom mu se zahvalila, i rekla mu da ga nikad nece zaboraviti. Kada je avion sleteo, jos uvek je mislila o tome, kako nezna zasto, ...bas sa njim,... nije izmenjala adrese..Taj koji je hteo da se ta noc iz bajke dogodi, hteo je da se tu i zavrsi. Nikad se vise nisu sreli.

 

 

Ume zivot ponekad da bude i lepsi od filmova i bajki..

 

Taksista,simpatican stariji gospodin, na putu od aerodroma do zeleznicke stanice, pricao o Parizu, radio je u Jugoslovenskoj ambasadi, nekoliko godina kao vozac. Rekao je,“Znam kako vam je, ....prvi put u Parizu i samo par dana? Sledeci put idite u aprilu, maju, Pariz je onda najlepsi!

 

Da li je stvarno znao kako joj je?