Svaki dan je leptir, zagonetka trajanja,
slepilo, obmana, neznanje bez kajanja.
Život u plićaku zapadnjačkog daha,
sartrove mučnine laži iz nehata,
manastiri prazni a vekovi sivi,
gluvoća u zamku gde duh samo živi.
Zvuci bez sećanja s kazaljke i klatna,
odbačenih slikara iscepana platna.
Trajno bez življenja, a znamo bez mudrosti,
ne dragulje tajni već čestice prazne,
sve je davno skapalo u narcizmu laži,
stazom praiskonske zaslužene kazne.
Stvaraoče vidiš li prašina smo odavno,
odbegli od sebe od imena i groba,
odbegli od uma od smisla i zaveta,
pogođeni orao u krila bez leta.
Svi se danas znamo, a svi smo ne znani.
U svakom smo trenu mi nepostojani.
Stidimo se stida, kajemo kajanja,
svi smo drugi, neko, ličnost prekrajanja.
A onda laž prestaje i počinje istina,
onda buka nestaje i počinje tišina,
kroz kruženja neba kosmosa vremena,
vraćamo se odmah posle nas smrti,
kao život novi, travka kad se vrti,
u liku sidarte, volje, snage kamena,
kroz zenice slikara ka istoku plamena,
otud jednom dođosmo, otud trag nam spomena.
Prašina smo bili, i prašina ostasmo.
Život naš živeli, život novi postasmo.

Tekst preuzet:

https://www.youtube.com/watch?v=Snxd0..