Koliko sumnji u sebe, koliko razdvojenosti od sebe, koliko nesnosno puno puta lupamo se u prsa, pitajući: jesam li griješio previše? mogao bih još...

Bog voli kad ja griješim, pa mi više može opraštati..

Lijepo se tako osjećam...

Bez vlastite odgovornosti  i mogućnosti izbora...

Bog je izvan mene..

Velik...On za mene čini sve, da ja ne bih morao ništa činiti..

I tako se formira slika života...trudit ću se da tu sliku održim.

Na slici, ja malen, Bog velik.. I tako neka ostane..

Tako mi je lijepo..

Uvijek malo dijete, naspram Njega..

On voli kada ja ne znam koračati...

I voli kad se spotičem, i pogriješim..

Ali...objasnimo li spoznaju između redova, možda ćemo izazvati konfuziju  u glavama.

Ali kaos prethodi savršenom skladu...

Treba rekapitulirati naučeno, da bi konačno shvatili, da nam nikakvo ponuđeno znanje ne treba, da bi shvatili Božansko postojanje..

Onoga Boga u nama, a ne izvan nas..

Uživamo u svojoj naučenoj pameti.. Imamo čak i krila..

Ali ne vidimo, da smo ipak, na žalost, omeđeni žicom..

I trčimo za svakim bačenim zrnom, zaboravljajući tko smo, zapravo. Boli li vas ova slika? I treba vas boljeti..

Naša krila nisu kokošja... Ona su prvotno bila anđeoska, i takva trebaju i ostati..

Život nam je poklonjen kako bi se neprestano darovali, kako bi svuda ostavljali tragove ljubavi, bez dosadnih ponovljenih pitanja o tome, koliko ću biti kažnjen ako pogriješim..

Hoćete još jedan apsurd?

Pogreške su dobitak, blagoslov, ali se razlikuju od Grijeha..

Grijeh je stvoren, kao pojam, da bi nas držao izvan Božjeg bezgraničja ljubavi bez kraja..

Tmurna i teška riječ, koja nas uvijek sve više odvaja od Božanske suštine..

prepuni grijeha, tonemo sve dublje, kao da imamo mlinski kamen oko vrata..  Sa Bogom koji nas samilosno gleda, ali ne želi nas doticati..Jer smo odabrali život kao kaznu, i njega kao suca i porotnika.

Izaberimo ga kao Onoga koji sve to nije..

Kao onoga koji grijeh nikad nije stvorio, niti za njega zna.

Kao onoga, koji naše pogreške gleda kao naš vlastiti put do Njegovog srca.

O tome divno piše i Osho, u njegovim jutarnjim kontemplacijama..

tko želi shvatiti, taj će shvatiti.. tko ne, gledat će opet pogledom preko

žice...

 

Učili su nas da budemo neprijatelji postojanja, učili su nas negativnim

životnim  ideologijama,

a to su činili dotle dok nam se nije uvuklo u krv, kosti… Ne volimo život, mrzimo ga, a takozvane religije uče ljude da je život kazna, da ste kažnjeni zbog prvobitnog greha.
Život nije kazna, nego je nagrada; život je dar. Potpuno ga prigrlite. U momentu kada počnete da ga
obuhvatate, iznenadiće vas njegova lepota, poetičnost, muzikalnost. Jednom, kada nestane vaša ideja o negativnosti i u vas se useli nešto pozitivno, otvaraju se tajna vrata i život započinje da vam otkriva svoje tajne. One mogu da se otkriju samo prijateljima, a nikako bilo kome; one nisu za javnost. Jedino, kada budete u dubokoj i bliskoj vezi s životom, on će da vam otkrije svoje srce. U samom tom otvaranju čovek saznaje šta su istina, ljubav, dobrota i Bog.
Čovek ne treba da traži druga vrata u životu, već samo mora da ide u dubine sopstvenog života jer su
samo u njemu ona skrivena. Druga obala je sakrivena na ovom svetu. Ne moramo da odlazimo iz njega, samo moramo dublje da uñemo u njega.

Čovek mora da bude sasvim prazan; samo tako će u sebi da stvori prostor u koji će moći da uđe Bog.
Mi smo toliko prepuni suvišnih stvari, toliko puni otpadaka. Kada bi Bog i želeo da doñe za njega ne bi bilo mesta. Posude naše su prepune. U njih ne može da stane više ni jedna kap. Moramo potpuno da ispraznimo posudu.
U trenutku kada sasvim budete prazni i u sebi ne budete videli ništa više, odjednom će sve da
postane svetlost. U vašem biću odjednom će procvetati hiljade cvetova. Ispuniće vas miris i muzika kakvu nikada ranije niste čuli, i… U tom iskustvu ćete se osloboditi života, smrti i samog vremena. Postaćete deo večnog toka postojanja. Međutim, čovek mora sasvim da nestane da bi nastao Bog."
 

OSHO-"NEOPHODNOST JUTARNJE KONTEMPLACIJE"