Nekom prilikom Pitagora je ukorio jednog svog učenika koji je hteo udariti nogom psa koji je lajao, govoreći mu: «Ne udaraj ovog kera, jer sam u njegovom tužnom lajanju prepoznao prijatelja koji je pre nekog vremena umro».

Ovo je mudri Zakon «Metempsihoze», toliko mrzak fanaticima Dogme Evolucije. 

Imajući kao scenarijo kosmički amfiteatar, želim ispričati na ovim stranicama neka sećanja...

Pre mnogo vremena nego što se iz Haosa pojavio ovaj lunarni lanac o kom su govorili mnogi značajni teozofski pisci, postojao je univerzum od kog su sada ostali samo tragovi u intimnim registrima prirode...

Bilo je to u svetu gde se dešavalo ovo što ću vam u nastavku ispričati, sa očiglednim ciljem da bi razjasnio doktrinu Transmigracije Duša...

U skladu sa kosmičkim desideratima, na toj planeti je evoluiralo i involuiralo sedam rasa vrlo sličnim onima iz našeg sveta...

Za vreme pete rase koren, vrlo slične našoj, postojala je odvratna civilizacija Kali Yuge ili Gvozdene epohe, tako kako u ovim momentima imamo ovu našu ovde, na Zemlji...

Tada ja, koji sam bio samo jadna intelektualna životinja, osuđen na kaznu da živim, postojao sam sve gori i gori, reinkorporirajući se neprestano u muške i ženske organizme, u skladu sa aktivnim i pasivnim iz Karme...

Priznajem, nezaobilazno, da je moja Majka Priroda nepotrebno radila stvarajući mi tela. Ja sam ih stalno uništavao svojim porocima i strastima.

Kao da sam bio nepodnošljivo prokletstvo, svaka se od mojih egzistencija ponavljala na spiralnoj liniji, na sve nižim krivama... pošao sam očigledno na involutivan put, descendentan.

Valjao sam se kao svinja u odvratnom blatu svih poroka i nimalo me nisu interesovale duhovne teme...

Nesumnjivo da sam postao nepopravljivi cinik: dakako, svaka kazna, ma koliko da je ona teška, bila je osuđena na poraz...

Kaže se da Budina ogrlica ima sto osam kuglica i pokazuje nam broj života koji se daje svakoj Duši...

Treba da podvučem, govoreći da je poslednja od ovih sto osam egzistencija bila za mene nešto definitivno..., ovde sam stupio u involuciju u potopljeno mineralno carstvo.

Poslednja od ovih bila je ženskog pola i evidentno je da nakon valjanja u Prokustovom krevetu, poslužila mi je kao pasoš za Pakao...

U mineralnoj utrobi ovog sveta kleo sam, napadao, vređao, zastrašujuće fornicirao, i degenerisao sam sve više, a da se nikada nisam kajao...

Osećao sam da propadam u veliku udaljenost prošlosti; bio mi je odvratan humani oblik; radije sam se spuštao među ambiske figure životinja; potom sam izgledao kao biljka, senka koja se tamo amo provlačila; na kraju krajeva, osećao sam da se fosiliziram...

Da se pretvorim u kamen? Kakav užas!... Ipak, pošto sam već bio troliko degenerisan, ni ovo nije mnogo značilo...

Videti gubavog iz grada živih mrtvaca kako mu otpadaju prsti, uši, nos, ruke i noge, naravno da nije nimalo prijatno; ipak, ni ovo me nije potreslo...

Neprestano sam fornicirao u Prokustovom krevetu sa bilo kojom larvom koja bi se približila, i osećao sam da se gasim kao sveća...

Život u mineralnoj utrobi ove planete bio mi je mnogo dosadan i zbog toga, kako bi utukao to dugo i dosadno vreme, valjao sam se kao svinja u prljavštini.

To me je zastrašujuće slabilo, komadalo me je i bolno sam umirao; dezintegrisao sam se strašno sporo...

Nisam imao snage ni da mislim (tako je bilo bolje). Na kraju krajeva stigao sam do Druge Smrti o kojoj govori Apokalipsa Svetog Jovana; izdahnuo sam i zatim...

Esencija postaje slobodna; video sam sebe transformiranog u lepo dete; nekolicina Devaša, posle pažljivog ispitivanja, dozvolili su mi da prođem kroz atomske kapije koje omogućavaju povratak na planetarnu površinu, na sunčevu svetlost.

Naravno, umro je Ego, Ja. Moja je slobodna Duša sada uzela lep oblik nežnog deteta!... Šta da kažem, Bože! Kolika je velika milost Božija!...

Esencija oslobođena od Ego-a u potpunosti je inocentna i čista. Ovo Ja, u utrobi ovog sveta pretvorilo se u kosmički prah...

Koliko sam vremena živeo u infernalnim svetovima? Ne znam: možda osam hiljada ili deset hiljada godina...

Sad, oslobođen od Ego-a, vratio sam se na put evolutivnog tipa; ušao sam u carstvo gnoma ili pigmeja, bića koja rade sa blatom zemljskim, bezazlenim Elementalima u mineralima...

Kasnije sam ušao u raskošne vrtove (raj) Elemenala iz vegetalnog carstva, reinkorporirajući se stalno u biljke, stabla i cveće. Koliko sam bio srećan u hramovima Edena, primajući učenja upravo od Devaša!...

Sreća u Džinasnim rajevima ne može se shvatiti ljudskim razumom.

Svaka familija iz ovih Edema ima svoje sopstvene hramove i sopstvene instruktore; prepun si ekstaze kada si u sanktuaru narandži ili u kapeli elementalne familije nane ili u crkvi eukaliptusa.

Govoreći o evolutivnim procesima, treba da naznačimo sledeće: „Natura non facit saltus" (Priroda ne čini skokove). Potom je očigledno da su mi napredniji stadijumi u vegetalnom carstvu, dozvolili prelaz u životinjski stadijum.

Počeo sam sa reinkorporiracijama u veoma jednostavne organizme i nakon toga što sam imao miliona tela, vraćao sam se svaki put u sve kompleksnije organizme...

Kao napomenu u ovim paragrafima, treba da potvrdim da još uvek čuvam veoma interesantna sećanjana jednu od ovih mnogih egzistencija, na obali reke sa pevušećim vodama koje se uvek veselo prosipaju u korito milenijumskih stena...

Bio sam tada jadno stvorenje, jedna posebna vrsta iz roda Žaba. Pokretao sam se čineći skokove, tamo amo, među žbunjem.

Očigledno je da sam bio potpuno svestan samoga sebe; znao sam da sam nekad pripadao opasnom rodu intelektualnih životinja... Najbolji moji prijatelji bili su Elementali onih biljaka koje su imale svoje korenove na obali reke i sa njima sam razgovarao univerzalnim jezikom...

Divno sam boravio u hladovini, veoma daleko od racionalnih humanoida; kada bi se pojavila opasnst, brzo bi se povukao u bistre vode...

Nastavljao sam da se vraćam u razne organizme, kasnije sam imao sreću da se reinkorporiram u neku vrstu iz veoma inteligentne klase amfibija koje su veselo izlazile iz burnih voda mora da bi primile sunčeve zrake, na peščanoj plaži...

Kada je stigla strašna suverena Parka, koja čini da se svi smrtnici tresu od straha, rekao sam poslednje zbogom onim trima nižim carstvima i vratio sam se u humanoidni organizam; tako sam ponovo teško osvojio stanje racionalne životinje koje sam nekada izgubio...

U ovom mom novom stanju trocerebralnog ili trocentričnog bipeda, podsećao sam se, evocirao sam posebne doživljaje iz ambisa; nikako nisam želeo da se vratim u podzemni svet; čeznuo sam da mudro iskoristim novi ciklus od sto osam života koji mi je bio dat radi moje intimne autorealizacije...

Minulo iskustvo ostavilo je bolne rane u dubini moje Duše; ni na kakav način nisam bio raspoložen da ponovim involutivne procese iz infernalnih svetova.

Dobro sam znao da se točak Samsare neprestano obrće u evolutivnom i involutivnom obliku i da Esencije, posle njihovog prolaza kroz carstvo intelektualne životinje, hiljade puta silaze u zastrašujuću jamu da bi eliminisale subjektivne elemente percepcija; ali ni na kakav način nisam više želeo ambiske patnje i zbog toga sam bio željan da iskoristim novi ciklus racionalnih egzistencija.

U toj epohi, civilizacija one planete postigla je vrhunac; stanovnici toga sveta imali su vazdušne i morske brodove, gigantske ultramoderne gradove, jaku industriju i tržište, svakojake univerzitete, itd., itd., itd.; na nesreću, takav red stvari nije bio ni u kakvoj koordinaciji sa nemirima duha...

U jednoj od tih mojih humanoidnih egzistencija, sa nemirnom savešću, osetivši nekakav čudan strah, odlučio sam da se informišem, da istražujem, da tražim tajni put...

Nekom prilikom Pitagora je ukorio jednog svog učenika koji je hteo udariti nogom psa koji je lajao, govoreći mu: «Ne udaraj ovog kera, jer sam u njegovom tužnom lajanju prepoznao prijatelja koji je pre nekog vremena umro». Ovo je mudri Zakon «Metempsihoze», toliko mrzak fanaticima Dogme Evolucije.

Neka poslovica antičke mudrosti kaže: „Kada je učenik spreman, pojaviće se Majstor".

Guru, vodič se pojavio da me izvadi iz tame na svetlost; on me je naučio o Tajnama Života i Smrti; on mi je pokazao put sečiva noža.

Tako sam pogodio Misteriju Zlatne Cvasti; razumeo sam svoju sopstvenu situaciju; znao sam da je jedan jadni racionalni homunkul toliko usamljen, mnogo sam čeznuo da postanem Istinski Čovek i sigurno sam uspeo u onom velikom kosmičkom danu, u ono sideralno prekjuče, mnogo ranije od Mahamvantare Padme ili Zlatnog Lotosa.

Na nesreću za ona toliko udaljena vremena, kada sam tek počeo ezoteričke studije upravo kod Majstora, nisam imao nikakva bogatstva; moja porodica, stanovnici onoga sveta, živela je u nemaštini; jedna sestra koja se brinula o kući, zarađivala je nekoliko novčića, prodavajući na pijaci voće i povrće; ja sam je obično pratio...

Nekom prilikom su me zatvorili u grozan zatvor bez ikakvog razloga...

Mnogo sam vremena proveo iza zastrašujućih rešetaka onog zatvora; ali, i ovo je interesantno, niko me nije optuživao; nije bilo delikta da bi me osuđivali; bilo je reč o jednom veoma specijalnom slučaju i, vrhunac toga, moje se ime nije nalazilo na spisku zatvorenika; naravno da je postojala neka vrsta tajne persekucije protiv inicijata; tako sam uspeo da razumem.

Strpljenjem, sa nadom neke pogodnosti, čekao sam srećni momenat da pobegnem...

Više sam puta uzalud pokušavao, ali na kraju, jednog od tolikih dana, ne znajući ni kako ni zašto, čuvari su zaboravili jedna vrata otvorena; naravno da nikako nisam želeo da propustim toliko željenu priliku: izašao sam za nekoliko sekundi iz tog zatvora, opkolivši nekoliko puta trg, kako bi otkrio policajce koji bi me pratili i da vidim da li idu za mnom. Svakako pokušaj mi je uspeo i udaljio sam se zauvek od tog grada.

Zaključujem ovo poglavlje rečima: da samo radeći u Zapaljenom Vulkanovom Ognjištu, uspeo sam tada da postanem Autentičan Čovek.

Samael Aun Weor. Božićna Poruka ‘67-‘68