Ćerka mafijaša oprašta.

Kako pronaći mir pored bola.

 

Prošlo je pet godina od kad sam poslednji put videla svog oca, pet godina, za vreme kojih sam mnogo odrasla I mnogo naučila. U prvih pet minuta moje posete bila sam zapanjena videvši njegovo pravo lice koje nikada ranije nisam primećivala: bio je kao malo dete. Sa svim njegovim mafijaškim stavom, I svim ljudima koji su ga se plašili I radili kako im je naređivao, kao I svi životi koje je držao u svojim rukama…bio je povređeno I zbunjeno dete, baš kao I svi mi. Bilo mi ga je žao.

Kako si? Pitao je. Jel brineš o svojoj majci? Bla, bla, bla. Pitanja koja me uvek pita. Primetila sam da održava svoju masku ‘lude’ osobe, svojim zastrašujućim stavom I promuklim glasom. Ne znam da li je to radio jer više nije znao kako drugačije da govori, pošto je na taj način govorio toliko dugo vremena, ili je to radio radi kamera I stražara.

Ostatak naše osmočasovne posete, moj otac je uglavnom pričao sa mojom majkom i sestrom Jo, a ja sam ga posmatrala. Bio je to veoma čudan osećaj, videti nekoga koga volite na takvom mestu, pogotovo nekoga poput njega. Izgledao je kao da ne pripada tamo, a ipak, baš mu je tamo bilo mesto. Nakon toliko godina u kojima je naša porodica živela u konstantnom poricanju onoga ko je tata ustvari bio i čime se bavio, ni sa čim se ne može porediti prizor u kojem ga vidim u ružnom, narandžastom kombinezonu, kako jede brzu hranu iz automata.

Kada je došlo vreme za polazak, na kratko smo se zagrlili, a potom, na razdvojenosti od korak dva, oboje smo rekli jedno drugom Volim te.

Par nedelja nakon što sam stigla kući iz zatvorske vizite, probudila sam se jednog jutra u stanju intenzivne spremnosti. Osetila sam energiju u svom telu kako skače gore-dole, kao da je htela da otpusti nešto. Sela sam za svoj kompjuter, i u mojoj pižami počela da pišem:

Dragi tata,

Pišem ti danas ovo pismo da bih ti objasnila ko je zapravo tvoja ćerka. Mislim da me ne poznaješ baš dobro zbog stvari koje su nam oboma stojale na putu većinu mog života. Pre nego što počnem, pre svega drugog, ja ti opraštam. Ja ti opraštam za sve stvari koje nisi mogao da uradiš; opraštam ti što nisi bio otac koji si mogao biti; kao i za sve što je rečeno, učinjeno, ne rečeno, ili ne učinjeno. Takođe opraštam i sebi za sav bes, razjarenost, i ogorčenost – kao i za sve što sam rekla, ili učinila, a što te je na bilo koji način povredilo.

Vidiš, ja biram da pustim sve laži, prevare, izdaje, boli, i patnje jer mi više ne prija da to sve nosim naokolo sa sobom. To utiče na svaki aspekat moje ličnosti: fizički, emocionalno, mentalno i duhovno. Došla sam do tačke u svom životu kada želim još više slobode, i shvatm da jedini način da dođem do nje, jeste da orostim svakome ko me je ikad povredio, namerno ili nenamerno.

 

 

I zato me pusti da ti kažem nešto malo sebi. Dogurala sam daleko od svojih dana nemira, duboke depresije i napada panike. Ovo su najčešće uspomene i sećanja koja imaš o meni, jer je to način na koji je moje telo tada reagovalo na stres koji se dešavao u našoj porodici. Imam veoma osetljivu energiju i ponekad mogu osetiti i ‘nanjušiti’ čak i tuđe probleme i muke (osećanja, emocije…). Kad god se mama osećala loše, depresivno i nemirno, zabrinuto ili tužno – i ja bih takođe sve to osećala.

Mama nije bila jedina osoba koju sam mogla osetiti, ali mi je bila najbliža, i ja sam automatski preuzela dosta njenog   tereta na sebe. Većinu vremena osećala sam da si ti u potpunosti kriv za njeno stanje, i zato su moje emocije prema tebi bile opravdane. A onda sam shvatila da ti nisi jedina osoba na koju sam besna. Da sve to nije bila samo tvoja krivica. Da je svako u svom životu odgovoran za sopstvenu sreću, a to se odnosilo i na mene i na mamu. I tada sam naučila kako da sebe zaštitim od tuđeg ‘tereta’. Naučila sam kako da pustim tuđ bol, tugu, gubitak…i dopustim im da preuzmu odgovornost za sebe. Ovo je bilo moje duboko saznanje. Promenilo me je iz korena.

Veoma sam ponosna na osobu koja sam danas, i nastavljam da radim na sebi kako bih postala još svesnija. Moja anksioznost je sada minimalna, i više nemam napade panike. Moja depresija se dramatično povukla, i imam osećaj da se mogu mnogo lakše suočavati sa stvarima.

Spomenula sam ti ranije da sam iscelitelj. Posvećena sam da ljudima pomognem da pronađu svoj put. Posvećena sam Duhu i nastojim da učim od drugih ljudi i sarađujem sa njima. Usput, želela bih da shvatiš šta je zapravo ‘Duh’. Ja uglavnom radim sa energijama Boga, Isusa, Marije i Svetog Duha, kao i Arhanđela. To je mesto gde se osećam nabolje. Vidim čuda svaki dan, mala i velika, u svom životu kao i u životima mojih klijenata. Ja sam večno zahvalna za ovu priliku.

Tata, znam da kada ovo budeš čitao, da ćeš razumeti ovo što govorim jer će to odjeknuti u tvojoj duši. Ja ću nastaviti da se molim za tebe i da ti šaljem dobru energiju. Hvala ti što si mi bio otac i što si mi pomogao da naučim svoju lekciju u ovom životu.

Zahvalna sam ti i volim te zauvek,

Rita.

Da li sam mu rekla da odobravam način na koji je živeo svoj život? Ne. Da li sam ga oslobađala greha? Ne, to nije na meni da učinim; ja nisam sudija. Sopstvenim rečima sam samu sebe oslobađala i olakšavala svog bola, i oprostila sam mu za njegov deo u svemu tome. Moji dani kada sam krivila druge, živela kao žrtva, i vodila tuđe bitke su bili završeni. Došlo je vreme da nastavim dalje, da posedujem ono što je moje, i pustim ono što nije.

Rita Higante je posvetila svoj život isceljenju duhovnosti drugih ljudi, emocionalno i fizički. Ona je diplomirala psihologiju i licencirani je fizioterapeut Reikija master.

http://ratnicisvetlosti.com