“Dok su posmatrali smisalice samovažnosti i istovrsni način na koji inficira apsolutno svakoga, vidovnjaci su podelili ljudska bića na tri kategorije kojima  je don Huan dao najotkačenija imena koja je mogao da smisli: popišanci, prdeži i bljuvotine. Svi spadamo u jednu od njih.”

 

“Popišanci se prepoznaju po svojoj uslužnosti; oni su ulizice, lepljivi i prezasićeni. Oni su osobe koje uvek žele da vam učine uslugu, oni se brinu o vama, oni vas podržavaju, oni vam ugađaju; oni imaju toliko mnogo sažaljenja! Na taj način prikrivaju očajnu istinu: oni su nesposobni da preuzmu inicijativu i nikada ne mogu ništa da urade samostalno. Njima je potrebna naredba druge osobe kao bi osetili da nešto rade. Na njihovu nesreću, oni smatraju da su drugi ljudi isti kao i oni; radi toga su stalno uvređeni, razočarani i plačljivi.“

 

“Sa druge strane, prdeži su suprotnost. Razdraženi, podmukli i puni sebe, oni stalno nameću sebe i u sve se mešaju. Kada se jednom uhvate za vas, neće vas ostaviti na miru. To su najneprijatnije osobe koje ste ikad sreli. Ako ste pasivni, prdež će nastupiti, pokrenuti vas i uvući  u svoje igre i iskoristiti vas što je više moguće. Oni su prirodno nadareni da budu učitelji i vođe čovečanstva. Oni su vrsta koja ubija da bi ostala na vlasti.”

 

 “Bljuvotine se nalaze između ove dve kategorije. Kao neutralni, oni su više upadljivi nego što su lideri. Oni su samoreklameri, hvalisavci i egzibicionisti. Oni nam ostavljaju utisak da su nešto veličanstveno ali  prema aktuelnim činjenicama, oni su ništa. Sve je to samo razmetljivost. Oni su karikature ljudi koji veoma veruju u sebe, ali ako ne obraćate nikakvu pažnju na njih, oni su izgubljeni u svojoj beznačajnosti.”

 

Neko iz publike ga je upitao da li je pripadnost jednoj od ovih kategorija obavezna osobina, moglo bi se reći, urođeno stanje našeg sjaja.(Sjaja svesti, prim.prev.)

 

Odgovorio je: “Niko se ne rađa kao takav, mi sami sebe činimo takvim! Mi se svrstavamo u jednu od tih kategorija zbog nekog sitnog incidenta koji nam se dogodio u detinjstvu, bilo da je to pritisak naših roditelja ili drugih manje važnih faktora. To tada započinje, i kako rastemo, postajemo toliko uvučeni u odbranu sebe da u jednom trenutku više ne možemo da se setimo dana kada smo prestali da budemo originalni i umesto toga postali glumci. Kada učenik uđe u svet čarobnjaka, njegova osnova ličnosti je već formirana i ništa ne može da je izbriše. Jedina mogućnost koja mu preostaje je da se svemu tome nasmeje.“

 

“Ali, iako to nije naša urođena osobina, čarobnjaci mogu da primete, pomoću svog viđenja, kakvu vrstu važnosti dajemo sebi, zato što preoblikovanje naše prirode tokom godina proizvodi trajne deformacije u energetskom polju koje nas okružuje.”

 

Karlos je počeo da objašnjava kako se samovažnost hrani istom vrstom energije koja nam omogućava da sanjamo. Prema tome, njeno uklanjanje je osnovni uslov nagualizma, zato što se tada oslobađa višak energije koji možemo koristiti; takođe i zato što bez te predostrožnosti put ratnika može da nas odvede u zastranjivanje.

 

“To je ono što se dešava mnogim učenicima. Dobro započnu, čuvajući energiju i razvijajući svoj potencijal. Ali ne shvataju da kako povećavaju moć,  oni takođe hrane i parazita koji se nalazi unutar njih. Ako smo krenuli da se prepuštamo pritiscima ega, preporučljivo je da to činimo kao obični ljudi, zato što je čarobnjak koji sebe smatra važnim najbednija stvar koja postoji.”

 

“Imajte na umu da je samovažnost podmukla; ona može biti prikrivena iza fasade skoro savršene poniznosti zato što se njoj ne žuri. Nakon celog života truda, njoj je potrebna samo minimalna nepažnja, sitna greška – i, evo je opet, kao virus koji je sazrevao u tišini, ili poput onih žaba koje godinama čekaju ispod pustinjskog peska i sa prvim kapima kiše se bude iz svoje uspavanosti i razmnožavaju se.”

 

 

“Imajući u vidu njenu prirodu, dužnost dobročinitelja je da napada učenikovu samovažnost dok ne eksplodira. On ne može da oseća sažaljenje. Ratnik mora naučiti da bude poslušan dok se sprema za težak put koji je pred njim inače neće imati ni najmanje šanse kada se suoči sa udarima nepoznatog.”

 

https://vesnamihajlovicblog.wordpress.com