Tresu mi se ruke od adrenalina i brzo tražim po rancu da li sam poneo sve stvari koje će mi biti od koristi i pomoći. Već vidim da sam neke veoma važne zaboravio, a kako i ne bih, kada sam za 13 minuta od poziva na akciju bio u vozu „spakovan". Trenutno je oko 07:00, i petak je. Putujem i razmišljam da li je tamo zaista toliko loše dok me drugi ljudi ovako pogubljenog, isprskanog od trčanja po barama i sa čizmama u rukama uzbuđeno gledaju.

Stižemo kod suda u Obrenovcu oko 9:30 i spremamo čamac, iznosimo opremu, kiša počinje da pada. Vatrogasci i policajci se okupili oko nas, vidimo im po očima i razgovoru da oni ništa još ne mogu da urade jer je voda uveliko poplavila niže delove grada. Nemaju čamce a prijava za pomoć je sve više iz minuta u minut. Sud je trenutno najviša tačka na kojoj je sigurno, i po njihovim rečima ovde voda ne može i neće doći. U čamac ulazi naš šef Organ, Deda i ja, a Mlađa čeka kod automobila sa ostatkom tehničke opreme i suvom presvlakom. Čamac je uplovio u ulicu koja je do skoro bila prohodna za automobile i ljudstvo, sada to već više nije moguće. Sve je tako mirno, tiho, uplovljavamo u nepoznati kraj i imamo informacija za svega nekoliko adresa koje ćemo sada da tražimo, to nam je prioritet.

Stanica sve slabije radi, te smo svesni da ćemo uskoro biti odsečeni od sveta, a tako je i bilo ubrzo. Vadimo jedan par starijih, jednu, drugu, treću porodicu, više i ne brojimo. Ljudi sa okolnih kuća i krovova se deru, neki i psuju, svi bi da ih odvezemo na suvo i sigurno ali to trenutno nije moguće. Jedan naš čamac (čamac GSS-a) i čamac još jednih dobrovoljaca-meštana smo operativni i dajemo sve od sebe. Oba čamca su na vesla što znači da sve to teče veoma sporo. Pitaju nas ljudi sa vrhova kuća gde su ostale službe a ne znaju da se i mi to takođe pitamo, te nemamo odgovor na ta pitanja, haos je svuda.

Sud, „najviša" tačka sa koje smo krenuli, je već posle sat vremena poplavljen. Vozilo sa ostatkom suve opreme, tehničkom opremom i našim četvrtim članom Mlađom je odsečeno od nas i više nemamo informacije o njemu.

Vršimo trijažu (odabir koga ćemo prvog evakuisati) i shvatamo da smo u velikom problemu. Idemo po pozivu po dete od 2 godine i po njegove roditelje a usput nailazimo na ženu u šoku kojoj je pozlilo-njeni ukućani se deru i prete jer nas ubeđuju da ona mora prva, sa druge strane dvoje starijih samo što voda nije potopila. Agonija traje, mokri smo već 5 sati, ništa na nama nije suvo. Mozak radi 300 na sat jer čamac može da primi samo troje evakuisanih (plus nas dvoje koji pružamo pomoć i veslamo). Radimo kako moramo, sa drugim čamcem smo u kontaktu vizuelno i verbalno i uspevamo da evakuišemo sve što je u našoj mogućnosti, tako i prethodna tri slučaja. Ostajemo u čamcu samo Deda i ja, Organ je morao da sredi stanicu.
Pijemo kišnicu, ponekad od brzaka reke i po koji gutljaj prljave vode pomešane sa hemikalijama i kanalizacijom. Odvratan ukus ali razmišljanje o toj gluposti traje nepunih par sekundi. Velika većina kuća je „zaštićena" ogradama sa šiljcima koje je voda prelila svega nekoliko cenitmetara te se šiljci ne mogu videti.
Slušamo ljude sa kuća gde nema šiljaka, gde je kapija, kako da je otvorimo i da priđemo kućama po ljude. Ako se probuši gumeni čamac šta onda, ko će po nas spasioce doći kada ni po ljude niko ne dolazi, šta posle?!
Svakoj kapiji prilazimo polako, rukama uranjamo i opipavamo gde su šiljci, žica, koliko je kapija ispod nivoa vode, pamtimo put kojim ćemo se vratiti.

Ubrzo krećemo i po porodicu koja je na prvom spratu kuće sa potkrovljem i spremamo se za prilazak po majku i dete od 5 meseci. Gledamo kuću, objašnjavamo ljudima da su na sigurnom (kao i ostalim porodicama) jer su visoko i da voda neće uskoro na tu visinu (nismo ni znali da će za samo nekoliko sati od toga voda preplaviti i drugi sprat u oblasti na kojoj smo dejstvovali), da samo neophodno ponesu i za sada samo ljudstvo evakuišemo, odnosno majku i dete kao prioritete. Po njihovom navođenju sa terase prilazimo kapiji koju ne vidimo, opipavamo veslom gde je kapija i polako kočimo.
Rukama sam zaronio, pipam šiljke. Odgurujem se sa sve čamcem i stižem do pokretnog dela kapije, opipavam bravu, sve sam niže skoro da zaronim i glavom.

Ne vredi, drmam kapiju, ne otvara se. Idem niže, i niže, stižem do kuke donjeg dela kapije, nekako je pomeram i kapija se otvara. Vrištim od sreće na glas, zbog toga što sam otvorio kapiju u vodi dubokoj oko 2m, zbog toga što možemo „bez" brige da priđemo ljudima i da im pomognemo...
Gledam Dedu iza mene, smeška se, srećan je i on to se vidi a ja to vrlo dobro znam. Ulazimo u „dvorište" a jedan iz porodice će: „Tu je ljuljaška koja se ne vidi, pazite na šipke, ovde je česma i stub, probajte da zaobiđete". Ispod čamca škripi, još uvek je lagan jer nas je samo dvojica. Hladan znoj me obliva već po ko zna koji put danas. Molim Boga da sve bude dobro kada se čamac dodatno optereti sa ženom i detetom, njihovim stvarima.

Prilazimo prozoru kroz koje nam prvo daju dete u korpi, a ja ga stavljam među noge i čvrsto pribijam uz sebe. Pomeram peškir da pogledam i imam šta da vidim.

Osmeh malog anđela meni upućen. Zvuk oko mene nestaje, ništa ne čujem. Ne mogu da dođem sebi, želim da ga poljubim u nogicu ali šlem udara u „krov" korpe u kojoj dete leži. Kiša kaplje sa šlema po peškiriću sa kojim je pokriven a ja bih što duže da ga gledam.
„Majko, kako je ime ovom malom čoveku?", upitah je.
Ona će na to: „Todor, Todor mu je ime".
Smeškam se i ja i mislim u sebi: Hvala ti, Todore, što si mi ulepšao ovaj tmuran dan, zahvaljujem mu se od sveg srca, a znam da i on tako misli. Ako je sve ovo ružan san, ti si Todore njegov najlepši deo.

Hvala ti, Todore.

http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/124274-ispovest-spasioca-kako-mi-je-jedan-decak-vratio-osmeh-na-lice.html