Govori se da je bogatstvo ljudi u njihovoj raznolikosti, govori se da je svatko jedinstven. Ni slučajno. Riječ je o tome da je svakom od nas na pamet pao samo djelić sveprisutne zdrave pameti, pao i zveknuo a ni jedan od tih djelića nije identičan drugome. Radi se o nemoći i opravdavanju pred samim sobom za nemoć pridobijanja cjeline zdrave pameti.

Radi se o nasumičnom zveketanju ravno u glavu. Takvog inteziteta da se ne pamti od kuda, kada i gdje. Strašno. Radi se ustvari o tome da je svatko od nas zveknut na drugačiji način i drugim fragmentom, tu je ta raznolikost i o tome se radi. Sa što više fragmenata zveknut, to jedinstveniji i unjikatniji ali samo ako se fragmenti uklope na neki od načina. Uklope u sebi i prema okolini. Ako se ne uklope, šteta je ogromna a ludost nemjerljiva nijednom mjerom.  

Govori se da nekog volimo više a drugog manje, što je tako, i teži se tome da se svih voli isto. Što je nemoguće. Onog trenutka kada nas je fragment zdrave pameti zveknuo, onaj prvi fragment, različit od svih ostalih fragmenata koji su zveketali po drugima, tog trenutka smo postali suđeni onima koji su zveknuti fragmentom što sličnijim našem, onom i onima koji je nas zveknuo. I nesuđeni onima čije fragmente ne uklapamo u vlastite.

Svo naše približavanje našoj fragmentnoj grupi je ustvari nastojanje da maznemo tuđi fragment i da ga uklopimo u masu fragmenata koji su zveketali po nama na način da stvorimo što veću cjelinu u našoj mnogoputa zveknutoj glavi kako bi shvatili više. Lopovska posla.

Rezultat tih lopovskih posla je da vlasnik fragmenata kad tad prospe te svoje djeliće zdrave pameti, neuklopljene u sebi i nekompatibilne našima što kao rezultat donosi pokazivanje pravog lica. Vreća se uvijek na kraju prospe. A tuđe pravo lice uvijek svojim fragmentima povrijeđuje vlastito pravo lice. Što različitiji fragmenti i što različitiji način i intenzitet zveketanja, to veća povreda.

Tu samo dobra volja pomaže.

 

U  skladu  s  prirodom"  hoćete  živjeti?  Biće  poput  prirode: beskrajno rasipno i ravnodušno, lišeno namjera i obzira, milosrđa i  pravednosti,  u  isti  mah  i plodno  i  pusto  i  nepouzdano.

Zamislite samu ravnodušnost kao moć - kako biste mogli živjeti  u skladu s tom ravnodušnošću? Življenje - nije li to htijenje da se bude  nešto  drugo  no što je ova  priroda?  Zar  življenje  nije ocjenjivanje, davanje prednosti, postajanje  nepravednim   i ograničenim, htijenje da se bude drugačiji?...

 

 

FRIDRICH   NIETZSCHE  (1844-1900)