Jednom prilikom Tomazen se, putujući vlakom, našao u kupeu sa nekim trgovačkim putnikom koji od samog početka putovanja nije zatvarao usta: pričao je o svojim poslovima, životnim planovima, političkim i vremenskim prilikama i postavljao razna pitanja načelnog karaktera - sam dajući odgovore na njih.

S vremena na vrijeme bi izvadio iz putne torbe nešto od hrane i kada bi završio sa jelom, otvorio bi prozor i otpatke izbacio van.

Tomazen je promatrao čovjeka, šutio i slušao.

 U neko doba, očigledno izmoren vlastitom pričom, čovjek se dosjeti da zapita svog suputnika čime se on bavi.

Kada ču da je ovaj zen-učitelj, obradova se i odmah mu se požali:

 "Vi izgledate tako odmorno, svježe, kao čovjek koji je pronašao svoj mir i ima miran san...

A ja, znate, mnogo putujem, imam mnogo obaveza, srećem razne ljude, svakodnevno planiram nove načine prodaje...

A navečer, kada legnem spavati, ne mogu se nikako opustiti i zaspati: prisjećam se izgovorenih rečenica, svodim račune, kalkuliram, izračunavam procente, razmišljam o mušterijama koje treba obići...

Svakakve misli mi prolaze kroz glavu i ja ne mogu da se odvojim od prisećanja

na dan koji je iza mene i planova za dan koji je predamnom. Zaspem tek pred zoru, ako uopće zaspem, i poslije 2-3 sata površnog, nemirnog sna, ustajem umoran i krećem na posao.

To traje godinama.

Recite mi šta da radim sa svojim mislima, kako da povratim san i odagnam napetost i nesanicu?"

Tomazen pogleda čovjeka i reče:

 "Učinite isto što i s onim smećem maloprije: izbacite misli kroz prozor".