Nekako je trebalo kazniti Adama i Evu za njihov bezobrazluk i to bi bilo rešeno.

On učini ovako: da svi ljudi dok je sveta i veka, imaju svest o tome da ljubav postoji; da svi ljudi, dok je sveta i veka, imaju potrebu da traže taj uzvišeni ideal da u tome uspevaju, dok je sveta i veka, kad je reč o stvarima ili prijateljstvu.
Ali da nikako ne uspevaju u onoj pravoj, onoj jedinoj ljubavi koja ih čini kompletnima.
Srodna duša.

Druga polovina istog bića.

Rebro.

Dok je sveta i veka.

Tako učini Svevišnji.
Da svi osećaju potrebu za voljenim bićem, ali da konstantno udaraju glavom o zid u potrazi za tom osobom, pronalazeći sve same pogrešne osobe na putu.

Veze i vezice.

Brakovi i bračići.

Zajednička potreba da se ljudi lažu kako su pravi jedno za drugo, a toliko stvari im jasno pokazuje, gotovo još od samog početka njihove priče, da oni možda mogu provesti neko vreme zajedno, možda i celi život i imati dece, zajedno uživati u njihovom odrastanju i stasavanju u ljude.

ALI!… nisu pravo jedno za drugo.

Jednostavno zato što nisu.

I taj gram koji im fali do savršenstva osećaju kao da nose olovnu ploču na leđima.

A istina je ta da Gospod nije bio toliko surov da zaista ostavi duše nedovršene.

Ne, ne.

To bi bilo previše.

Učinio je da svako ima osobu svog života, i kada se srodne duše sretnu – čitav kosmos se koncentriše na tačku u kojoj su, tada i zauvek.

Oni su srećna deca vasione.

Međutim, eto, tu baš leži ceo problem.

Treba se naći.

Evo šta se konkretno dešava: ta i ta devojka, recimo, kao i svi drugi, ima svog idealnog muškarca; samo nevolja je ta što ona živi u Rumuniji, a on je Eskim.

 Koje su šanse da se ikada sretnu?

A znali bi, sve bi im bilo jasno kad bi se samo sreli… ali se naprosto neće sresti.

Njihovi životi ostaće ljubavno promašeni.

A kad promašiš ljubav, šta onda uopšte pogodiš?

I tako živimo razbacani po planeti, tražimo se, ne nalazimo se, tako je udešeno.

Kraj?

Nije još, postoji još jedno simpatično rešenjce čisto logičkog pitanja koje se pojavljuje u okviru ove kazne.

Ono je u sledećem: ako je to sve tako raštrkano, a pride nasumice raštrkano, kombinatorika kaže da će se ipak negde desiti da srodne duše se sretnu.

I to se dešava mnogo češće nego što bi zakoni kombinatorike dopustili.

Naime, ti ljudi se svakako nađu i ostvare svoju ljubav.

A onda svi oko njih posmatraju, godinama posmatraju, taj srećni par… i pate još više.

Ne zato što su svi ljudi ljubomorni, nego zato što im takvi parovi dokazuju da srodne duše zaista postoje i da to nisu izmislili usamljeni pisci pekmezastih ljubića.

Ne, taj nedostižan san, to najveće blago, dakle, postoji.

Ali ga većina nas nema i ne nalazi.

 

 

Marko Šelić (Marčelo) – “Zajedno sami”