SMRT PUŠI MOJE CIGARE

Znaš: Ponovo sam ovdje
I pijan
I slušam Čajkovskog na radiju.
Isuse, čuo sam ga prije 47 godina
Kada sam bio izgladnjeli pisac
I sada, evo ga
Ponovo
Sada kada sam stekao djelimičnu slavu
Kao pisac
I smrt šeta ovom sobom
Gore-dolje
Pušeći moje cigare
Cirkajući moje vino
Dok Čajk uporno odrađuje
Svoju Pathetique,
Kakav je to samo bio put
I sva sreća koja me je zadesila bila je
Samo zato što sam kockice bacio
Kako treba.
Ginuo sam za svoju umjetnost,
Ginuo sam da se dokopam tih
5 prokletih minuta,
5 sati
5 dana.
Sve što sam želio bilo je da izbacim
Riječ iz sebe
Slava i novac nisu mi bili važni:
Ja sam samo htio da izbacim tu riječ iz sebe
A oni su me željeli za štanc-presom,
Fabričkom trakom.
Željeli su da budem magacioner u
Robnoj kući.

Ma, kaže smrt, prolazeći sobom,
Svejedno ću te ščepati
Ma šta bio:
Pisac, taksista, makro, kasapin,
Padobranac…ščepaću te.

Važi srce, kažem joj.

I sada pijemo zajedno
Dok jedan poslije ponoći
Polako prelazi u dva
I samo ona zna pravi trenutak
Ali sam je ipak zajebao:
Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
mnogo
preko toga.

Charles Bukowski