PUSTITE ME LJUDI. PUSTITE ME…

 

Pustite me da izgovorim sve one reči koje vi nikada niste mogli, koje vi nikada nećete.

Pustite me da osetim slast, da osetim gorčinu, da osetim nešto, bilo šta – samo me pustite.

Pustite me samog u noć.

Samog u mrak.

Samog u ništa.

Samo me pustite…

Znam da mi želite sve najbolje.

Znam, ali vaše najbolje je moje najgore.

Sve vaše slobode su moji zatvori.

Svi vaši počeci moji krajevi.

I zato prestanite više da mi pričate o životu – proživite malo.

Prestanite već jednom da mi pričate šta da radim – uradite vi nešto.

Prestanite više da mi pričate o umetnosti – stvorite je vi?!

Znam da najviše nerviraju oni koji ne nerviraju uopšte. Znam da vam smeta ovo što radim.

Ali i meni smeta to što vi ne radite ništa.

Da nije poštara ne biste znali ni kako se zovete.

Da nije televizije zaboravili biste u kojoj zemlji živite. Da nije interneta ne biste imali gde, van vaše kuće, da pronađete vaše slike – da pronađete vaše slike koje ste sami postavili…

Sve vi znate o svemu, prvaci ste sveta u tome, samo ne znate druge ljude da ostavite na miru.

Zašto to radite?

Umesto prema meni, za promenu, budite iskreni prema sebi.

Tako je najbolje, ali i najteže…

Znam da me volite, shvatio sam to odavno, ali nemojte da me volite tako.

Volite me pesmom.

Volite me igrom.

Volite me snovima, a ne mržnjom i podsmehom…

Lako je ismejati, teško je nasmejati.

Lako je odbaciti, teško je razumeti.

Volite me kao što volim i ja vas.

Volite me rečima.

Volite me pažnjom.

Volite me ljubavlju, ili nemojte da me volite uopšte. Samo me pustite…

* * *

Pusti me i ti oče, sad, iako nisi nikad.

Pusti me da letim bar malo.

Pusti me da sanjam.

Pusti me da volim.

Pusti me da živim svojim životom, tvoj sam ionako živeo do sad, pa znaš i sam da nije išlo.

Samo me pusti.

Ja nisam kao ti.

Ja ne mogu kao ti.

Ja neću kao ti…

Ne vređam te.

Ne vređam te majke mi.

Ali nemoj ni ti mene…

Samo me pusti da pevam onu zabranjenu pesmu, da plamenom istine obasjam ljude…

Pusti me, čoveče, šta ti je?

Pusti me.

Skloni se.

Idi.

Beži.

Zaboravi.

Samo me pusti.

Pusti me da pobegnem u visine, u oblake, u večnost.

Da se oprobam, da se dokažem, ako treba i da se sakrijem.

Pusti me u ime puštenih, u ime svih nas.

U ime vremena, u ime istorije, u ime čoveka.

Samo me pusti…

Pusti me i ti majko, pusti me sada, ili nemoj nikada. Pusti me da budem slobodan, da budem ptica…

Pusti me bar malo.

Pusti me da na trenutak odletim tamo gde drugi nisu mogli.

Pusti me da raširim krila, da oslobodim misao, da glasno progovorim, da zablistam…

Da se borim za ljude.

Hej, za ljude!

Za robove.

Za sve nas…

Da otmem bičeve.

Da spalim stege.

Da pokidam lance.

Da potpalim vatre poodavno ugasle.

Da pretim i prkosim.

Samo me pusti.

Samo me pusti da im to kažem glasno.

Samo me pusti da im sve to saspem u lice.

Samo me pusti molim te…

A pusti me i ti lepa ženo.

Ti, koju sam oduvek voleo.

Ti, koju ću uvek voleti.

I kada jednom odeš, i kada se jednom vratiš, i kada se ne vratiš…

Pusti me mila.

Pusti me moj aristokratski cvete.

Pusti me moj nedohvatni bršljenu.

Tvornice uspomena.

Ljubavnice.

Kneginjice.

Sestro…

Hoću da pomirišem neki drugi cvet, da udahnem neka nova jutra, da osetim neka druga proleća, da čujem neke drugačije zvuke…

Ti si lepa, najlepša, sve što vredi satkano je u tebi, ali ne mogu više draga.

Ne mogu.

Pusti me, ljubavi.

Pusti me u ime ljubavi.

Pusti me ako me voliš.

Pusti me zbog sebe, zbog mene, zbog nas.

Samo me pusti.

Pusti me da plačem.

Pusti me da vrištim, da se smejem, da ćutim, da se radujem, samo me pusti…

Tamo gde ja idem drugi beže.

Veštica u kostimu lutke zavodi.

Nesreća seva iz očiju.

Umesto reke krv teče.

Pusti me to da promenim i ne zaboravi da te volim…

A pustite me i vi, drugovi moji – znani i neznani.

Pustite me da cvetam, da venem, da se dižem, da padam. Pustite me da živim.

Dozvolite mi da sanjam, da dišem…

Omogućite mi to.

Pustite me da se vinem u visine, među oblake, među bogove.

Vratiću se kod vas, vratiću se zbog vas, ali prvo me pustite.

Prvo moram da odem, da se sklonim, da budem sam.

Bar jedan trenutak, bar jednu večnost…

Ako ne sada, kada?

Ako ne ovde, gde?

Samo me pustite…

Moram da osetim taj svet.

Moram.

Da ga obasjam svojim istinama, da ga prebojim svojim bojama, svojim plamenom…

Da spasem što se spasiti mora.

Spasenjem svoje duše spasiću i vašu.

Pa iako nestanem?

Pa šta iako nestanem?

Tamo sam i nastao, u mraku.

Neću biti ni prvi ni poslednji koji je pao.

Koji je pao za ideju, koji je pao za čoveka…

* * *

Pobogu ljudi pustite me više, ili će me ova nemir ubiti. Pustite me, ili ću sagoreti.

Pustite me, ili ću se ugušiti od tuđih laži.

Ne mogu više mirno da spavam.

Ne mogu više da ćutim.

Gledam gladne i izgubljene.

Na sve stane samo porazi.

Plač i očaj.

Iluzije, zablude, koješta.

Nigde radosti.

Nigde smeha.

Nigde ljubavi.

Samo tuga, jad i nesreća.

Samo beda i promašaji.

Samo suze – moje, tvoje, svačije…

Tamo gde vi hitate ponosno, ja odatle stidljivo bežim. Tamo gde vi dišete punim plućima, ja se gušim.

Tamo gde vi plivate, ja se davim.

Gde se vi smejete, ja crvenim.

Pomoćićete mi ako mi ne pomažete uopšte.

Poguraćete me ako me ne dodirujete.

Daćete mi krila ako mi ih ne odsečete…

I sklonite se već jednom.

Odlazite.

Idite dođavola.

Bežite od mene.

Zaboravite me.

Ne mogu više ovako.

Neću više ovako.

Samo me pustite ljudi i osluškujte moje poruke.

Ili se, jednostavno, borite zajedno sa mnom…

Drugačije ne može…

 

 

Stefan Simić

 

 

Ovim intervjuom na stranice web magazina mojeSUNCE.com donosimo nešto što nikad prije nismo donijeli. Naime, naš razgovor sa zanimljivim sugovornikom se malo oteo kontroli :), te je prešao okvire jednog intervjua, tako da ćemo prvi put na web magazinu mojeSUNCE.com imati intervju u dva dijela. U ovom prvom dijelu mladi pisac Stefan Simić otkriva detalje oko nedavno izdane knjige Pustite nas, a u drugom dijelu okriva neke zanimljive intimne crtice i razmišljanja iz svog života. Inače, Stefan je student sociologije na filozofskom fakultetu u Beogradu, rođen je u Paraćinu, a trenutno živi u Beogradu. Sve ostalo pročitajte u nastavku članka i u drugom dijelu intervjua koji objavljujemo sutra, 15. maja. 

 

Koliko si do sada imao intervjua u životu? Imao sam ih na hiljade, jer je pisanje upravo intervju sa samim sobom. Svaka priča je intervju na određenu temu, tako da sam poprilično iskusan u svemu tome… Piscima nisu potrebni novinari i novine – mi dajemo intervjue svakoga dana sami sebi…

 

Da li je knjiga “Pustite nas” tvoja prva knjiga? Formalno jeste, mada sticajem okolnosti mogla je da bude i treća, četvrta po redu. Napisano je dosta toga, međutim male su šanse da se sve to objavi. Ova knjiga je spoj mojih najboljih priča do sada i sudeći po dosadašnjim reakcijama sve je urađeno onako kako treba...

 

Zašto “Pustite nas”? Vodeća priča u knjizi je “Pustite me”, napisao sam je negde oko punoletstva kada sam se, kao i svi u tim godinama, bavio samo sobom. U međuvremenu sam predmet interesovanja prebacio sa “ja” na “mi” i teme su od ličnih postale društvene. Suština je osloboditi se društvenih lanaca koji sputavaju čoveka da se izrazi i ne dozvoljavaju mu da se razvija na pravi način. Bez slobodnog društva nema ni slobodnog čoveka…

 

Kad si već prešao sa “ja” na “mi”, ne možemo a da ne upitamo šta misliš o svojoj generaciji, generalno mladim ljudima? Mislim da većina gubi vreme i traži rešenje problema na pogrešnim mestima. Do nedavno sam bio u svemu osrednji a sada, odjednom, postajem uzor nekome. Suština je pronaći sebe, posle je sve nekako lakše… Dobar deo moje generacije očekuje premiju sa neba ne sluteći da su oni ti koji treba da odlučuju o svojim životima. A definitivno su najgori oni koji nisu ništa uradili a ponašaju se kao da su apsolutni vladari univerzuma. Čovek treba da traga za sobom, to su verovatno i jedina prava putovanja…

 

Po čemu je tvoja knjiga drugačija od ostalih? Zato što sam je ja napisao. Šalim se… Mislim da je iskrenija i ozbiljnija od drugih. Godinama sam radio na njoj. Obrađeno je dosta tema na jedan drugačiji način, lako je čitljivo a opet priče nose jednu posebnu težinu koja obavezuje. Provokativno je a i misaono…

 

Onda odmah možemo upitati i sljedeće pitanje. Šta te razlikuje od ostalih pisaca? Pa verovatno stil, neposrednost i godine. Pitanje je kakav bi odjek u javnosti sve ovo imalo da iza toga stoji neki pedesetogodišnjak?! Pišem iz prve, bez nekih većih prepravki… Trudim se da u potpunosti prenesem sve ono što osećam a ujedno i da ga objasnim na jedan uman način. Sazrevam dok pišem, postavljam pitanje i dajem odgovore. Nemam pojma kako će nešto da izgleda, to je kao putovanje kroz nepoznate predele. A i sve ono što ne mogu ljudima da kažem u oči prebacim na papir i iz toga nastaju priče. Mislim da nisam konfliktan ali najbolje što sam uradio u životu nastalo je iz obračuna... 

 

Šta te najviše inspiriše? Život u svim svojim oblicima. Što sam stariji sve sam zadivljeniji svetom koji nas okružuje… Pogledajte koliko vrsta biljaka sa jedne strane, sa druge strane film, muzika, ples. Čovek i da ništa ne stvori, samo da upoznaje kulture drugih naroda pa mu je dovoljno za jedan istinski ispunjeni život. Treba se radovati, treba živeti, treba tragati za svim onim pojavama koje afirmišu istinske ljudske vrednosti. Otuda je kritička svest značajna jer se preko negativnog najbolje dolazi do pozitivnog… 

 

Šta biste poručili svim mladim ljudima koji posjeduju dovoljno kvaliteta, a ne mogu skupiti dovoljno hrabrosti za korak "izdavanje knjige"? Da li je teško izdati knjigu, postoje li neke velike prepreke? Ne radi se tu o hrabrosti pojedinca već o nemogućnosti društva da to prepozna i nagradi?! Sve se manje ulaže u kulturu, naročito u afirmaciju mladih autora otuda se sve svodi na usamljeničke pokušaje pojedinaca. Međutim, isto kao što i najslabija svetlost može da razbije najgušću tamu isto tako i svaki stvaralac treba celim svojim bićem da se bori, i izbori, za ono što radi. Nekada je to uzaludna borba unapred osuđena na propast, dok se nekada isplati, u zavisnosti od slučaja do slučaja…

 

Koja je tvoja životna deviza? Ne očekuj ništa, uvek daj svoj maksimum i sve što dobiješ shvati kao nagradu…

 

Ko je izdavač knjige i gdje može da se nabavi? Izdavač je Hesperija, knjiga može da se kupi na Obilićevom vencu 26 ili preko e-mail adrese hesperiaedu@eunet.rs.

 

Možeš li nam na samom kraju prvog dijela intervjua otkriti ekskluzivno jedan mali odlomak iz knjige? Zamišljam dvoje mladih ljudi, momka i devojku, koji se vole, drže za ruke i veruju u novi humani svet. Oni su dobro svesni društva u kome žive. Svesni su malograđanštine koja ih okružuje, svesni su laži i ucena koje dopiru sa svih strana, ali i pored toga oni su optimisti i oni se bore… Njihova vera je jača od vere religijskih fanatika. Jača je jer se zasniva na istinskoj borbi za raj na zemlji, a ne za imaginarne rajeve na nebu. Njih boli tuđa bol, oni nisu imuni na tuđu nesreću – oni ne mogu da okrenu glavu na drugu stranu i da gledaju svoja posla. Ne. Jer je ovaj svet njihov posao. Oni nemaju drugi svet, dobro su svesni da mogu da ga učine humanijim i lepšim i trude se na sve moguće načine, zajedno sa drugim ljudima, to i da urade!