Ćini mi se da ljudi vole duhovnost doživljavati previše patetićno pogotovo ako je to u javnosti. Jer to je u današnjici IN.Nepotrebno je ulaziti u razloge zašto je to tako jer svatko je jedinka za sebe. No ponekad mislim da je bolje i iskrenije nastupiti (po nekima) „primitivno“ nego lažno produhovljen.

Mnogi su u javnosti veliki duhovnjaci koji propagiraju samo pozitivu, a u stvarnosti žive kao i ostali svijet  sa svim popratnim pojavama koje nam život pruža.

Takvi nastupi očito podižu samopouzdanje, no „ako zapuše sjeverac“ osobe se izgube. Neznaju se snaći u nevolji.

Nema savršeno pozitivnih ni negativnih, svi smo tu negdje.

Osobno ne želim govoriti ono što se od mene očekuje, već ono što mislim.  Jer moja duhovnost – ne duhovnost je moja i nikog se ne tiće. Ako ništa drugo iskrena je kako god to nekome loše ili čudno izgledalo, možda ćak drsko ili bezobrazno. Osim toga što se tiće pozitive ...... da ne mislim pozitivno odavno bi me vrag odnio.