U velikoj dvorani dočekao ga je razbuđen kanonik. Opet je nervoznim prstima gužvao mantiju, a u mislima prebirao o grofovom bezobrazluku zbog dugog čekanja na zasluženo jelo. Čim je jelo stiglo, i to skromno po njegovom mišljenju, on je pohlepno posegnuvši za njim, sve zaboravio. Uz nesuvislo čavrljanje oboje su prionuli k jelu. Grof nikada nije bio lošije volje, to je kanonik još s punim ustima masne hrane odmah zamijetio. Stari se lukavac nije zaletavao u izjavama spram ljudi od kojih je očekivao korist. Na kraju grof nestrpljivo zatraži objašnjenje o parnici kad se gost već toliko ušutio i to o stvarima zbog kojih je navodno i došao.

„Što je sa tom parnicom, reci više? Slušam!“, reče napeto grof.

Kanonik obriše masna usta i prste, i kratko počne objašnjavati.

„Već sam napomenuo,Gradec je otvorio parnicu, obratili su se izravno kralju. Optužuju vas da neprestano pljačkate posjede koji mu pripadaju. Ja znam da to nije tako. Iako im je kralj dao slobodu oni su dužni plaćati danak vama i crkvi. Zar ne?“

„Baš i nije tako kanoniče, oni su oslobođeni od plaćanja daća ikome. Odgovorni su samo kralju. Godišnje plaćaju danak kralju s deset vojnika koje pokupe po tim svojim selima. Digli su i utvrde o svom trošku kako je ugovoreno s kraljem. Kanoniče, prestanite se praviti kao da ništa ne znate. Oštećeni i povrijeđeni ste tom kraljevom odlukom jednako kao i ja. No, sve je jasno! Pljačkam naselja, jer su prebogata, a pošto zakonom ne mogu do njih, uzimam silom. Za parnicu ću se pobrinuti i pripremiti.“

„Vaš tast ima utjecaja na dvoru, ne bi li on mogao kako pomoći?“, počne izokola kanonik.

„Ne spominji mi starog gada, to zlo! On će prvi ustati protiv mene!“

„A da, zbog vaše supruge...“ izletje kanoniku koji se unio u pečenje pohlepnih usta i rumenog nosa od dobre kapljice.

„Nećemo o tome, kanoniče!“, zagrmi grof.

„Dobro, dobro“, pokuša smiriti situaciju kanonik, „nisam vas imao namjere ljutiti, nego,smijem li sad na počinak, gotov sam, ili želite da napustim dvor?“

„Sad usred noći, gdje da odeš kanoniče, odmorimo se, nastavit ćemo razgovor ujutro.“

***

Grofica je prebirala po krunici kad uđe Jasmin.

„Ne ometam vas grofice?“, počne.

 

„Ne dijete, sjedni kraj mene da popričamo. Budiš u meni uspomene, usrećuješ moje dane“, reče zagledana nekud kroz prozor, pa se onda trgne i nastavi:

„Jasmin, jesam li ti rekla kako imaš lijepo ime?“

„Niste. Rodila sam se kad su cvali jasmini, roditelji su mi po tome dali ime. Neobično je za ovo podneblje i seljačko dijete. Nije li?“

Grofica se malo uzvrpolji, skrene pogledom i odgovori.

„Da upravo tako.“

„Grofice primijetila sam koliko ste drugačiji, sretniji kad odete u goru. Nekako, živnete. Kao da se u vama probudi uspavana sreća. Zašto ne odlazite češće? Oprostite mi na ovome, vidim da vas brak ne usrećuje sasvim.“

„Ah dijete moje ... vidiš to ti je tako kad se brakovi ugovaraju zbog nekih viših razloga. Moj je trajao samo dvije godine. No morao je službeno i dalje ostati, brak. Da se moj otac nije zauzeo za mene i zaprijetio mom mužu, tko zna kako bi završila. Na neki način otac je ispravio grešku koju je počinio mojom udajom, no za svijet sam i dalje ostala udata. Ne opterećuj se time, ima i u mome životu sretnih dana. Misli na sebe i Marka, vidjela sam kako se gledate, i znam da se volite. Premda radi za grofa, moj je pouzdanik. Netko blizak i drag meni, preporučio mi ga je. Često ga šaljem da obavijesti mještane o kaštelanovim pljačkaškim pohodima. Znam da znaš za to. Jako smo oprezni da ga ne otkriju.“

„Znam da znate za nas“, počne Jasmin, „a i moji roditelji se ne protive, iako su nevoljko pristali kad ste me pozvali k sebi. Sada vide da to nije bila loša odluka. Mislim da ih je stric Matija nagovorio da popuste, jer vi ste dobra duša, i sami patite zbog postupaka svoga supruga. Zbog njegovih loših djela i o vama se loše mislilo. No, sad to više nije tako, to znam pouzdano, svi vas jako vole.“

Grofica prešuti izrečeno pa upita:

„Čula si za parnicu?“

„Jesam. Kako će to samo završiti?“

„Vidjet ćemo, ali mislim loše po njega.“

Razgovor prekine iznenadno kucanje. Uđe Marko zabrinutog izraza lica. Nijemo se nakloni a Jasmin dobaci pogled pun nježnosti.

„ Grofice nosim vam poruku“, počne mucati. „Naime, Matija iz sela, Jasminin stric, stradao je. Razderao ga je vepar u gori dok se vraćao kući. U teškom je stanju, zamolio me da vas obavijestim, i ako možete, moli vas da navratite do njega.“

Grofica se na te riječi ukočila, vidjelo se koliko se trudi ostati sabrana, ali odaje ju nenadana bijela put lica. Okrenuta k prozoru zapita:

„Koliko je hitno da ga posjetim, sada je već mrak. Je li stanje teško?“

„Nažalost jako je teško, ali sada ne možete do njega, to mi je i on napomenuo. Tek sutra.“

„Dobro, želim da mi oboje budete u pratnji?“

„Svakako“, potvrde oboje potreseni i zabrinuti.