Kad je snijeg ne izlazim ako ne treba. No danas je trebalo. Moji se razboljeli a ja najbolesnija krenem u apoteku i trgovinu. Cesta je očišćena za automobile, a pločnici zameteni snijegom. Kad idem u kupovinu uzmem kolica da ne teglim, lakše mi vući. No danas mi snijeg sve iskomplicirao. Do trgovine imam dva km. Nije to ništa,dobro se malo razgibati, ali kad nemožeš normalno hodati onda ti je to svašta. Tamo je nekoka išlo, ali natrag .. o moj bože...

Vućem  krcata kolica po snijegu, jer kupim što treba i ne treba. Osjećam se kao šumski radnik koji izvlači balvane. Po ravnom još je nekako išlo, ali uzbrdo - nejde.

Ljutita izađem na prometnu cestu, a vi gosodo sad trubite, možete me i pogaziti... Trubili su jer sam im napravila zastoj, usput me i psovali. Svima se nekud žuri, nervozni bez imalo razumjevanja za pješake u naslagama snijega. Istini za volju pješaci se nekad ponašaju kao kokoši, ali u ovim snježnim nedaćama trebalo bi imati malo obzira za njih.

Nekih stotinjak metara do kuće zove me suprug: Gdje si, pa zar si ortišla u Jasku? .. Da sam išla autom do Jaske prije bi stigla doma, ali eto me tu sam.

Raskomotim se i zapalim cigaretu da dođem sebi. Tada polako nastavim sa obavljanjem daljnjih zadataka. Zbog odlaska u trgovinu i vremenski dugog puta opterećenog snijegom sa svim poslovima sam kasnila. Na kraju sve je dobro prošlo osim što se osjećam ko krepana mačka.

Nadam se da me neće srce opandrčiti što sam joj ukrala sliku. Što god bilo nemam snage za obranu. Odmaram, pijuckam kavu i čekam da prođe utorak.