Jučer mi svrati prijateljica na neki dogovor i odmah izvadi svoju hranu koju je usput kupila. Dam joj tanjurić, ona pokušava i mene nagovoriti, međutim, netom sam ručala i jednostavno moram odbiti.
Ona je vegetarijanac i zna da je kod mene vrlo oskudan izbor za njezin način prehrane, ja redovito kuham i suhu hranu izbjegavam.
Nekoliko puta je ustanovila da nemam čak ni kruha u kući. Nije u pitanju nemar, ja jednostavno kruha toliko malo jedem, da i kad ga kupim, moram paziti da to bude neka vrsta trajnog kruha da ne dođem u situaciju da bacam kruh, makar ću uvijek napraviti pohani kruh, ako vidim da mi predugo stoji.
Ona jede svoje delicije i opet poteže pitanje kruha u mojoj kući. Objašnjavam joj da kruha vrlo malo i vrlo rijetko jedem, zapravo kruh mi treba samo ako je na stolu jako masna hrana jer ju baš ne podnosim. Trenutno imam paket peciva koji će stajati u frižideru dok ga ne potrošim. Ona je moja suprotnost, njoj je kruh glavna namirnica.
Po njezinom odlasku prekapam po svojim sjećanjima i pokušavam utvrditi kad sam spontano reducirala kruh u svojoj prehrani. Već u mladosti me suha hrana zatvarala i napuhavala pa sam sendviče i kojekakve grickalice izbjegavala. Naravno da je zbog djece uvijek bilo kruha u kući, jedno vrijeme sam ga čak i sama pekla.
Sežem još dublje u svoja sjećanja, u doba mog djetinjstva. Bilo nas je puno i bili smo jako siromašni. Mama je svakodnevno pobijala teoriju nemogućeg i nekim skrivenim talentom i od najjednostavnijih jela uspijevala napraviti slasne ručkove, doručke i večere. Jedini nedostatak je bio što toga skoro nikad nije bilo dovoljno za brojna gladna usta, pa je ona za svakim obrokom brižno ponavljala: "Jedite s kruhom, da se najedete..."
A bili su mirisni, meki i topli njezini kruhovi i vrlo rijetko smo taj kruh imali priliku jesti dok je još topao. Tvrdila je da topao kruh nije dobar za želudac, ali mislim da je mudro čekala da se ohladi jer bi mi vrući kruh smazali učas, kao kolač. A jeli smo ga uz svu kuhanu hranu, ali i kao kruha-masti, to su bili naši sendviči. Koliko puta sam došla iz škole gladna k'o vuk, a mama bi ojađeno ponavljala da ručak još nije gotov. Na moje zapomaganje da sam gladna i ne mogu čekati ona bi samo rekla: "Odreži krišku kruha i vani naberi šaku šljiva, bit će ti dovoljno da zavaraš glad do ručka."
Eto, mislim da sam ja svoju mjeru kruha pojela u djetinjstvu i zato mi danas treba tako malo kruha...