Dragi magicusi !

 

Na mom radnom mjestu već odavno visi slika psa i drveta….s riječima :

« Ponekad si pas, ali i drvo ! »

Bome , ne  sjećam se kad sam zadnji puta digla nogu na nekoga, ali da sam se danas osjećala poput drveta, skroz naskroz « popišano », živa je istina. Koji im je đavo danas bio, svima od reda, još sada ne mogu dokućiti i da sam imala prilike pročitati današnju poruku dana možda bih se uspjela suzdržati…ali….

Bila sam poput vučne službe ujutro, jurim s krevetima i cijelom opremom u rengen, pa na compjutersku tomografiju, pa na magnetsku rezonanciju…Ištekaj monitore, uključi glasno otkucavanje srca i sl…vuči sa sobom bocu kisika….Pa gledaj da staneš u lift na milimetar široki, pazi u tunelu na vozila  koja jure glavom bez obzira….Ma meni ne treba nikakvog rezepta za mršavljenje, skidam kile  pored ovakve jurnjave  samo tako….

Sve sam to junački odradila i još s dobrom voljom i kondicijom…ali….

Dođem na određeno mjesto, ni pozdrava, ni pogleda….samo režanje…Pretrpim prvi puta bez komentiranja, pa i drugi puta, ali kod trečeg slućaja prekipila sam na sve otvore…Krv uzavrela…spremala se prava eksplozija…Ma nisam vam ja kriva što niste dobro spavali…nisam ni ja bog zna kako…nisam vam kriva ni što ste frustrirani…kud god se okreneš doživiš bar zrnicu..ali bar malo ljudskosti bi trebalo pokazati, ako nigdje drugdje upravo na tom poslu….

Toliko su me izbacili iz takta da sam uletjela u prostoriju magnetske rezonancije natovarena škarama, ključevima i svim ostalim metalnim stvarima i tako ih ušokirala da su se ukipili na mjestu….Umalo su im i zdrava zubala popadala od zabezeknutosti..jer zna se , svatko to zna, da metalima nema pristupa….

I taman kad su htjeli paljbu na mene sasuti, nasmiješim im se široko i sladunjavo što sam mogla  i kažem :

«  Dobro vam jutro narode ! Nebi vam bilo na odmet barem pozdraviti…ta kolege smo….A i ovaj jadan pacijent koji  još ne zna što ga čeka i kakav će biti ishod pretrage, dostojan je barem pogleda… »

Nastala je tišina, pocrvenjeli poput rajčice…nisu se ispričali, ali barem bez nervoze dalje nastavili….

Vratim se na odjel, kad tamo već stigao E-mail….Zove me šefica na razgovor.

Rekoh joj :

« Ajde de, sad me još i ti popišaj ! »

« Pa dobro što se to dogodilo ?, upita me.

« Ništa posebno, samo su neki danas glumili psa, lajali, režali, dizali nogu sve u šesnaest.. »

Ona se nasmije. Hvala Bogu prva tog dana.

«  Sve mi je jasno. Sjedni i napravi pauzu“ reče mi….

 

I sad dok čitam vaše članke sva prebijena i iscjeđena, poželim se naći na Žumberku, prošetati prirodom, otpustiti, prepustiti se zelenilu, šumu vode i tišini….ili zaplivati sa delfinima , tim predivnim bićima ovog Univerzuma… a najrađe od svega noć bi provela gledajući u zvijezde i čekala zvijezdu padalicu…

I kako da se ne pitam koji je smisao življenja….Znači li to da živim nesretno?

Uf, danas mi se puno ne razmišlja…želim mislima dati odmora….na večer leći u postelju i pred san izgovarati molitvu anđelima…

…da je pravdi dahom mekoću obraza dotaći…mirom srcu ritam odrediti..Avaj!

No moje srce kuca uznemireno, a duša traži odmora…

No sve što nam se događa   dio  je odrastanja…put kojem proći moramo ..

Sigurno ste se ponekad i u mnoštvu osjećali usamljeno….predpostavljam….Grad pun ljudi, buka oko vas , a vi sami tražeći oazu u svojoj pustinji…i tada odjednom….

Začuh vjetar i vidjeh tvoj ples kojem se uvijek moje srce radovalo, jer, nježnost tvojih koraka pijesak ne dotiče….moji kušači tvrde tragove ostavljaju,a ti me svojim velom zakriljuješ..i od svega što nismo mi zauvijek me odvajaš...

 Tako nekako sam se i  ja osjećala pri povratku kući….i prinašla izvor na ovim stranicama…Iako ovo moje pisanje više izgleda slika mog dana nego na portalu, vjerujte da bi bila nepotpuna, bez vaših  poteza kistom....

Hvala vam od srca !

 

U TOP ČLANKE predlažem:

Skrivači,JaneDoe

Pustinjak zatečen daždom ljubavi, wendy.tanja

 

Vaša gošća urednica