Da su Hajdi doista postojali, i to ne samo u okolici Samobora , govori i jedna legenda koja je živi dokaz tome.

Davno je , jako davno bilo kada su u Kastavštini živjele velike i jake ljudeskare, pravi divovi. Zvali su ih „Hajdi“. Nikad više neće biti takve ljudske snage. Nikoga se nisu bojali, čak su i na dobrog  Boga goropadni bili.

      Dvojica po imenu Bradonja i Nogonja, htjedoše podići svoje gradove na vrhovima Svete Katarine i Gradine. Bradonja skoći na Učku, odvali ogromno kamenje , naprti ga na leđa i nosi na vrh Sv.Katarine. Nogonja , nogat kakav je bio, u trenu se stvori na Snježniku, odlomi velike stijene i nosi ih na Gradinu. Grade Hajdi svoje dvore, ali nedostaje im bat. Nakupe svu silu željeza i iskuju bat težak 20 centi. 

      Bradonja na Sv.Katarini batom tuče i lupa kamenje, sva se zemlja trese.Oko podneva se umorio i legao na zemlju da se odmori.Bio bi i zaspao kad ga viknu Nogonja s vrha gradine, sat udaljene:“Ala brat, podaj bat!“ Protegne se Bradonja , uzme bat i baci ga na Gradinu. Dok je Bradonja odmarao, Nogonja je gradio.Nakon što bi se umorio, bacio bi Bradonji bat na Sv.Katarinu. I dok bi se odmarao Bradonja bi zidao grad. Letio bi bat tako nekoliko puta dnevno sa brda na brdo.

     Dobrom Bogu dodijali oholi hajdi i dozlogrdile njihove psovke i pogrde. Pošalje jak vjetar koji dočeka u zraku bat, pa ga kao da je pero digne visoko i baci u more. Progutalo more bat, a crna zemlja pogane divove.

http://ruzmarinke.blogspot.com/p/stare-legende.html